Novi magazin blog

Srbiju su kao izabrani predsednici od 1991. vodili Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Boris Tadić (u dva mandata iz tri pokušaja) i Tomislav Nikolić, kao i troje vršilaca dužnosti: Nataša Mićić, Dragan Maršićanin i Predrag Marković. Prvi direktni višestranački izbori održani su 9. decembra 1990, kada je svoje pravo da izabere predsednika iskoristilo 71,50 odsto upisanih birača, a takmičila su se do sada rekordna 32 kandidata. Ubedljivo je pobedio predsednik Socijalističke partije Srbije Slobodan Milošević, sa 65,34 odsto glasova. Drugi je bio Vuk Drašković (16,40 odsto). Na tim izborima je čak 25 kandidata osvojilo manje od procenta glasova, a poslednji samo 847 glasova. Vojislav Šešelj, jedan od najčešćih kandidata na svim izborima, bio je peti sa 95.277 glasova. Na narednim izborima 20. decembra 1992. bilo je sedam kandidata, a ti su izbori održani zajedno sa vanrednim parlamentarnim. Opet je pobedio Milošević sa 2.515.047 glasova (53,24 odsto), ali je i opozicija zabe

Temu uradila: Jelka Jovanović Srbija će 2. aprila na redovnim izborima odlučiti ko će od 11 kandidata dobiti najveću podršku, a moguće i odneti pobedu u prvom krugu. Izbori su ipak 13. po redu predsednički iako je višestranačje starije tek nešto od četvrt veka, a mandat dug pet godina. Najkraća predsednička kampanja obeležena je svakovrsnom nadmoći favorita, premijera Srbije Aleksandra Vučića. Obeležena je i intenzivnom funkcionerskom kampanjom i dosada nezabeleženim medijskim favorizovanjem premijera, koji je istovremeno i u predsedničkoj trci. Takođe, društvene mreže su postale važan i faktor i adut u kampanji, ali koliko uticajan znaće se uveče 2. aprila. Za razliku od ranijih izbora, sem Vučića koji je i predsednik Vlade i predsednik najmoćnije stranke SNS, lideri ostalih partija vladajuće koalicije i opozicije nisu ni ušli u izbornu utakmicu, sa izuzetkom trojice koji nastupaju sa poslaničkih pozicija i četvrtog koga sa iste pozicije kandiduje grupa građana. J

      Piše: Aleksandra Đurić Bosnić U noći 16. marta u Novom Sadu u centru grada, inkognito, onako kako to i dolikuje većini noćnih, zakulisnih scenarija, uništeno je umetničko delo – mural Giljerma Abi Remeda. O kakvoj zidnoj slici je zapravo reč? Simbolički je predstavljen, u svoj svojoj veličini i omnipotenciji, Zli demijurg, nosilac apsolutne moći, svevideći upravljač ljudima – marionetama, ali i iskorak u slobodu, presečeno uže onog koji je “igru” – odbio. Remedov mural se zvao “Jedina istina”. U noći između 25. i 26. avgusta 1992. godine Gradska vijećnica u Sarajevu bila je meta artiljerijskog napada sledbenika Radovana Karadžića. Te noći uništeno je više od dva miliona knjiga i tri stotine unikatnih rukopisa. Zabeležena su i neka sećanja na tu noć, među njima i sećanje Dubravka Lovrenovića, istoričara i ministra kulture u Vladi Kantona Sarajevo: “Otišao sam do Vijećnice i pratio pokušaje spasavanja neprocjenjivog kulturnog blaga koje se nalazilo u tom prelijepom zd

    Piše: Jelka Jovanović, urednica Čitava izborna kampanja, u čijoj je završnici palo obeležavanje 18 godina od početka bombardovanja SRJ, kao i izvesno vreme pre nje, protekla je u targetiranju – izdajica. Ne čak ni izdajnika, što je i ustavna kategorija, posebno kad je o vele(izdaji) reč, nego prostački, skoro jajarski: izdajica. Jer, kako bi to neprevaziđeni Rade Šerbedžija primetio u “Varioli veri”, ima razlike između organa i karakterne osobine. A kad si izdajnička “karakterna osobina”, to uopšte nije dobro, posebno ako te profilišu Tamo Gde Treba, oni gore, navodno zaduženi za čistotu ideja, misli, duša. Nije dobro po tebe jer će ti opet, kao i pre dve-tri decenije nekom tvom novom istomišljeniku, koji tada nije bio u središtu pažnje, meta biti iscrtana. I na leđima i na prsima. No, izdajnici ili izdajice, ako ih ipak izjednačimo, opet su među nama, ako je verovati uznemirenim čuvarima naših vrlina. I, razume se, izdaju srpstvo, a pokadšto i pravoslavlje, bilo