Zašto uvek noću?

    Piše: Aleksandra Đurić Bosnić

U noći 16. marta u Novom Sadu u centru grada, inkognito, onako kako to i dolikuje većini noćnih, zakulisnih scenarija, uništeno je umetničko delo – mural Giljerma Abi Remeda. O kakvoj zidnoj slici je zapravo reč? Simbolički je predstavljen, u svoj svojoj veličini i omnipotenciji, Zli demijurg, nosilac apsolutne moći, svevideći upravljač ljudima – marionetama, ali i iskorak u slobodu, presečeno uže onog koji je “igru” – odbio. Remedov mural se zvao “Jedina istina”. U noći između 25. i 26. avgusta 1992. godine Gradska vijećnica u Sarajevu bila je meta artiljerijskog napada sledbenika Radovana Karadžića. Te noći uništeno je više od dva miliona knjiga i tri stotine unikatnih rukopisa. Zabeležena su i neka sećanja na tu noć, među njima i sećanje Dubravka Lovrenovića, istoričara i ministra kulture u Vladi Kantona Sarajevo: “Otišao sam do Vijećnice i pratio pokušaje spasavanja neprocjenjivog kulturnog blaga koje se nalazilo u tom prelijepom zdanju. Nažalost, ti pokušaji su samo malim dijelom urodili plodom (...) Vijećnica nije bila nikakav vojni cilj, a njeno stradanje treba staviti u kontekst opće tragedije ove zemlje i Sarajeva, koje je spaljivanjem Vijećnice i knjižnog fonda apsolutno izgubilo jedan od svojih znakova kulturnog identiteta”. Pre osamdeset i četiri godine, 10. maja 1933. u Berlinu na Trgu opere okupilo se oko sedamdeset hiljada ljudi. Studenti su kamionima i kolicima na lomaču dovezli više od dvadeset hiljada knjiga, među kojima su bile i knjige Hajnriha Mana, Frojda i Hajnriha Hajnea, koji je 1821. napisao “Kada gore knjige, na kraju će goreti ljudi”. Čin spaljivanja knjiga prenosio je radio. Jedan od studenata je rekao: “Predajem vatri spise škole Sigmunda Frojda. Protiv krivotvorenja nemačke istorije i omalovažavanja njenih velikana i strahopoštovanja pred našom prošlošću”... Oko ponoći masi okupljenoj oko lomače obratio se i Gebels...

Ono što povezuje ova tri hronološki manje ili više udaljena događaja je uništavanje “opasnih” ideja iz jednog centra moći uverenog (de facto ili ideološki utilitarno i svesno te utilitarnosti) u pravo na posed jedine istine. Ono što od ove uverenosti daleko više onespokojava jeste masovnost deljenja ovog uverenja, dakle uverenja da je dozvoljeno da se vandalski i rušilački dela u ime “više ideje”, “istorije” i na braniku identitetskog bastiona. Ono što je, međutim, u najvećoj meri onespokojavajuće jeste nedostatak empatije, ravnodušnost i, štaviše, uživanje u činjenju masovne (ili manje masovne) zločinačke radnje. Problem svakako nije tek u sličnim ideološkim pozadinama ovih događaja... Moguće tumačenje fenomena uništavanja ideja moglo bi biti smešteno u kontekst poznatih ili manje poznatih filozofskih teorija. Tako, prema Manhajmu, da bi se ovladalo nekom istorijskom egzistencijalnom situacijom neophodno je da taj proces ovladavanja prati i mišljenje određene vrste. Kao ideološku praksu suprotstavljenu moći sagledavanja suštine realno postojećeg, Manhajm navodi fašizam. Upravo je u kontekstu fašističkog ideološkog koda politika uvek lišena najelementarnije spoznaje i usredsređena na jednu jedinu funkciju – da bezuslovno i nasiljem prokrči puteve ka delotvornosti svog ideološkog koncepta. Ona to čini najpre tako što uništava “sve one idole”, sve referentne tačke koje čine da se istorija doživljava kao realni proces, a potom i tako što “obraća pažnju na dušu masa”, posebno na njihovu volju za moć i njihove instinkte, čije funkcionisanje pomno prati. Tako kreirana lažna svest masa postaje glavni protagonista ideoloških manipulacija. Za francuskog filozofa Altisera, za ideološki konstruisanu svest ključno je, međutim, pitanje razlikovanja “istine” ili “greške”. Ideologija interpelira, tj. poziva na “prepoznavanje” tako što regrutuje na voljno prihvatanje one koji su uvereni da je poziv upućen upravo njima i da su upravo oni pozvani da očuvaju ili odbrane ideju identiteta ili čitavog ideološkog korpusa. U ovakvim slučajevima prepoznavanje je uvek i potčinjavanje centru moći i ovo prepoznavanje podrazumeva blisku uzajamnost – “pozvanih” i “autoriteta”. A “pozvani” su neizbežno prividno lišeni i izbora i odgovornosti, pa tako “slobodno” prihvataju svoju potčinjenost. Poljski teoretičar Lobačevski totalitarni oblik vladavine u kojem se zloupotrebljava apsolutna politička vlast koju vodi psihopatska elita vidi kao vladavinu koja kao svoje noseće karakteristike ima upravo potiskivanje individualizma i kreativnosti, osiromašenje umetničkih izraza i vrednosti, uvek uz paralelno osiromašenje etičkih vrednosti, pri čemu je društveni sistem baziran na samointeresu i kultu ličnosti, a altruizam mu je u praksi nepoznat. Uz partokratski model vlasti zbog toga uvek idu upotreba sile i širenje straha i zastrašivanja silom. Tako je u noćnim uništavanjima ideja i dela podrazumljiv i arsenal poruka: moć, nevidljivost, svedozvoljevština i neumoljivost. Austrijski filozof Martin Buber, koji je svoju profesuru na Frankfurtskom univerzitetu napustio 1933. godine kada je Hitler došao na vlast, smatrao je da je termin “zlo” moguće zameniti terminom “iščezavanje empatije”. U stanju odsustva empatije ne postoji “ti”, postoji isključivo autopercepcija uz ignorisanje misli, osećanja i ličnosti drugih. Neki drugi ljudi, baš kao i njihova mišljenja, osećanja, izražavanja i sistemi vrednosti postaju objekti koji se uklapaju ili ne u poželjni ideološki, politički ili kulturološki kontekst. Ovo su neki od mogućih odgovora na pitanja koje se često čine kao pitanja na koja je zapravo nemoguće odgovoriti dovoljno ubedljivo – odakle, naime, u vremenima diktatura, autoritarnih poredaka i tiranija lanac eskapizma, ravnodušnosti, nedostatka empatije ili kolaboracija različitih vrsta. I odakle toliko usaglašenih i uniformisanih, lažnih svedočenja “jedine istine”.

Vest o uništenju svog murala Giljermo Abi Remed ovih dana je prokomentarisao kratko: “...Te 2009. došao sam u vašu zemlju da bih se izrazio i naslikao mural. Jedna od figura na njemu seče konce da bi postala slobodna, želim vam da svi budete u mogućnosti da uradite isto to...” U vremenu tiranije, koje je uvek i vreme oskudice empatije, fantazam “jedine istine” i istina koje se u njeno ime uništavaju, često ostaje istorijski vidljivo svedočanstvo destrukcije, zla i nasilja kao pristajanja na rukopis moćnika i njihovih poslušnika. A noći u kojima se razara uvek su istovremeno i najtamnije noći. Ili, kako je svojevremeno pisao Kami, “Oh, teška je ova noć kao ljudska bol... U povijest, Kaligula, u povijest.” 

Novi magazin br. 309, 30. mart 2017.