Izdajice opet među nama

    Piše: Jelka Jovanović, urednica

Čitava izborna kampanja, u čijoj je završnici palo obeležavanje 18 godina od početka bombardovanja SRJ, kao i izvesno vreme pre nje, protekla je u targetiranju – izdajica. Ne čak ni izdajnika, što je i ustavna kategorija, posebno kad je o vele(izdaji) reč, nego prostački, skoro jajarski: izdajica. Jer, kako bi to neprevaziđeni Rade Šerbedžija primetio u “Varioli veri”, ima razlike između organa i karakterne osobine.

A kad si izdajnička “karakterna osobina”, to uopšte nije dobro, posebno ako te profilišu Tamo Gde Treba, oni gore, navodno zaduženi za čistotu ideja, misli, duša. Nije dobro po tebe jer će ti opet, kao i pre dve-tri decenije nekom tvom novom istomišljeniku, koji tada nije bio u središtu pažnje, meta biti iscrtana. I na leđima i na prsima.

No, izdajnici ili izdajice, ako ih ipak izjednačimo, opet su među nama, ako je verovati uznemirenim čuvarima naših vrlina. I, razume se, izdaju srpstvo, a pokadšto i pravoslavlje, bilo da su druge nacije i vere ili ateisti, ili, daleko bilo, jugonostalgičari. Baš kao pre narečenih 18 godina kad su potonje i sadašnje “dosmanlije”, a onda naizgled logično i njihovi sledbenici, prizivali i radosno dočekali – čuj, radosno u podrumima, skloništima, pred nišanima i odozgo i odozdo, a potonji nisu bili natovski! – bombardovanje Srbije. Kako što to u najboljem maniru svog učitelja Slobodana Miloševića reče Ivica Dačić, tadašnji portparol tada vladajućeg SPS-a, a sadašnji ministar spoljnih poslova i vicepremijer s premijerskim izgledima.

Gađajući, dabome, sve ostale kandidate sem svog (Aleksandra Vučića), koji je takođe bio aktivan deo Miloševićevog režima, i to toliko aktivan kao ministar informacija da mu ne baš malobrojni preživeli novinari i mediji ni danas ne mogu zaboraviti angažman. Kao ni njegovom tadašnjem lideru Vojislavu Šešelju, vazda voljnom da sa pozicija vlasti ili najomiljenijeg opozicionara pravi spiskove za odstrel.

Ako se manemo i istorije i političke histerije, ključno pitanje je čemu nova mantra o izdajnicima/izdajicama? Živimo li opet doba verskih ratova, robovanja pod Turcima (Osmanlijama, bez D), Informbiroa, pa je bitno uvek biti samo na jednoj strani, suprotnoj od one koja je neprijateljska? Jesmo li još pod bombama NATO, pa da se brinemo gde će koja kasetna ili ona bačena iz “nevidljivog” pasti? Ako jesmo, što su nam krivi ovi ovde koji ne misle isto, a amnestiramo na najvišem nivou lidere NATO i Zapada koji su dali signal za poletanje aviona Alijanse?

Govor Gerharda Šredera u Areni baš na izbornoj konvenciji Aleksandra Vučića na 18. godišnjicu početka bombardovanja raspršuje sve prethodne sumnje. Ili bi bar trebalo da ih rasprši jer su se očito nekadašnji krvnici i žrtve pomirili. Ali, ako jesu, otkud opet izdajice? Sem ako unutrašnja meta, kao i onda, nisu oni koji se usuđuju da misle. Ne čak ni suprotno nego prosto da misle, a ponekad i zapitaju ponešto, recimo zašto se ne sećamo kako se i zašto to prokleto bombardovanje desilo, kako su počeli i zbog čega svi najnoviji balkanski ratovi, čije žrtve još nismo ni prebrojali ni preboleli? Ima li bar malo naše opšte krivice u tome, a posebno posebnih krivica sa javnim adresama?

I zašto su, ako ih ima, a svi su saglasni da ima, opet adrese pobrkane, zašto se računi ponovo ispostavljaju onima koji ničim nisu ni zadužili ni zaslužili NATO-bombe? Mnogim običnim ljudima, ponekom malo manje običnom, ali uvek onima koji se usuđuju da – misle i sumnjaju? 

Novi magazin br. 309, 30. mart 2017.