Portret političara u mladosti



Beogradska izdavačka kuća Arhipelag objavila je pre nekoliko meseci knjigu Dragana Lakićevića Lakasa “Portret političara u mladosti”, u kojoj autor opisuje svoje drugovanje sa Zoranom Đinđićem, osvetljavajući tako jednu malo poznatu, privatnu stranu ličnosti mučki ubijenog prvog demokratski izabranog premijera Srbije. Za ovu priliku Lakićević je napravio svojevrsni dajdžest svoje knjige izdvajajući, prema sopstvenom mišljenju, najkarakterističnije momente iz tog višedecenijskog prijateljstva


Teška senka prekriva dve učionice, nekako nezgrapno smeštene u prizemlju, uz hodnik koji vodi od ulazne aule gimnazijske zgrade ka sali za fizičko. Dok su sve druge prostorije za đake raspoređene na suprotnom delu zgrade, uzdignute na prvi i drugi sprat, svetle i prostrane, ove naše ne samo da su bile mračne i skrajnute nego, što je još gore, u neposrednoj blizini zbornice. A to je značilo da smo bili izloženi permanentnom nadzoru surovog neprikosnovenog direktora, od čije prodorne rike ne samo da su se tresli gotovo svi učenici nego i većina profesora. Ko zna šta je bila prvobitna namena ovim učionicama, možda da budu prostor za dokumentaciju, kabineti za hemiju ili biologiju, ne znam ni sam. Tek, mnogima od nas one su budile osećanje da smo u zatvoru: uz sve to, imale su i rešetke iza kojih se u neposrednoj blizini videla početna stanica linije šesnaest i glavna pošta: iza njih je vladalo večno sivilo paviljonskih blokova, ružnih nečovečnih zgrada bez duše i smisla, a u to vreme i bez centralnog grejanja. A pravljene su u eri najvećeg poratnog optimizma, kada su nam sovjetski inženjeri i drugovi prenosili iskustva izgradnje novog sveta. Ko bi rekao da će rezultat biti takav stambeni kazamat, čiji će izgled biti večan poput piramida.
A i škola, znamenita IX beogradska gimnazija, u potpunosti mi je delovala u tom duhu: stroga, nadmena, tuđa i surova. Vreme koje opisujem je jesen šezdeset osme godine; drugi razred gimnazije. Protekle godine smo bili na sunčanoj strani i nismo ni slutili da su ove učionice tako mračne. Odmah sam našao tumačenje zašto nam je zapala ova rugoba: to je kazna božja za one koji su odabrali lakši, društveni smer. Hteo sam sam da prođem školovanje sa što manje napora, a zaboravio sam da sve uvek mora da se plati. Cena je bila što ću trunuti u ovoj rupi sa šestoro, sedmoro drugih problematičnih drugova, u jatu prilježnih, sveznajućih, uredno odevenih uniformisanih devojčica. Gotovo svi oni s kojima sam se družio prethodne godine ostali su zasluženo gore, udaljeni od pretećeg pogleda direktora i njegovih doušnika, dok sam ja bio žrtva pogrešnog odabira: tri godine starija sestra od tetke mi je rekla da nema neke bitne razlike između ova dva smera, a u ovom slučaju se pokazalo da nije tako. U Bastilji, tako smo nazivali našu školu, ovo bi bio podrum iz koga nema spasa….
U toj i takvoj učionici, u opštoj graji pred početak prvog časa, na vratima se pojavilo novo lice. Naš vršnjak, svetle kose boje raži, širokih ramena. Iza njega se promolila Perovićka, naša razredna, klateći se nehajno po običaju; malo-malo pa je bila u drugom stanju. Imala je škiljav lukav pogled, nadute obraze koji su idealno dopunjavali njenu ciničnu prirodu.
– Deco, dobili smo novog đaka. Kako ti ono beše ime?
– Zoran Đinđić.
– A odakle dolaziš?
– Prvi razred gimnazije sam završio u Travniku.
– Hmm. Dakle, provincija je došla u prestonicu. Dobro, samo odmah pred svima da te upozorim. Ovo više nije zabit i uzmi se u pamet. Druga su ovde merila, ovo je elitna škola i, pravo da ti kažem, ne znam kako ćeš se snaći. Mi naše đake propuštamo kroz sito i rešeto. Nema provlačenja, nema lenstvovanja, nema bežanja. Kad nam se tako neko pojavi iz nedođije, ne znamo prosto šta ćemo s njim.
Novodošavši je gutao knedlu i ništa nije odgovarao. A i šta bi na ovakvu dobrodošlicu. Samo je slegnuo ramenima i napravio neku grimasu, ali tako da ona ne primeti: nešto u stilu “šta me snađe” od moje zemljakinje.
– Lakićeviću, ti si se opet zabio u zadnju klupu – sada se meni obratila. – Dođi ovde u drugi red i pravi društvo novom kolegi.
                                                            ****
Počela je nastava. Sada nam je učionica bila na osunčanoj strani ulice, na drugom spratu. Izgubili smo neke predmete, dobili nove. Najmarkantnija figura bio je profesor logike i filozofije, legendarni Milan Kovačević. Mršav, žilav, koščat, s naočarima, trideset i neka godina: kada je ušao u razred, prvi put je zavladao tajac. Nije se predstavljao, nije nas prozivao, nije uradio ništa što bismo očekivali. Počeo je predavanje kao da je to ko zna koji čas logike, kao da mi znamo šta su to premise i zaključci, a on ponaosob od nas kako se ko zove. Ceo čas je nemirno šetao između klupa, nešto pisao po tabli, prodorno nas zagledao. Mi smo ćutali kao zaliveni, očito potpuno nepripremljeni za takav čas i takvo gradivo, a on kao da je bio u nekom zanosu. Pratio je nit vlastitih misli, trudeći se da bude što precizniji i koncizniji, ne zanemarujući ni najmanji detalj.
Daleko od toga da sam bio i najmanje svestan da sam, zapravo, prisustvovao nečemu što bi se moglo nazvati zovom sirena: ko je imao i najmanje dara za filozofiju, prepoznaće ovaj zvuk i svoju sudbinu prepustiti ovoj zanosnoj nauci. U tom smislu naš profesor je imao ulogu Sokrata, prosvetljen, hteo je da prosvetli; obdaren govorničkom veštinom, obdaren spisateljskom veštinom, ne manje veštinom dobrog pedagoga, on je umeo da pleni slušaoca, a kasnije i čitaoca, i da ga uzdiže, reklo bi se, na nebeske visine. No, do tih visina trebalo je preći tolike stepenike, a ovaj je bio tek onaj prvi.
Ja sam osećao, a verovatno je to osećala i većina ostalih, da prisustvujemo nekoj svojevrsnoj magiji, da to o čemu naš mag govori predstavlja nešto izuzetno pametno, da on želi da nas uputi u neku višu tajnu...
I tako je protekao taj uvodni čas.
Već sledećeg susreta profesor, koga je često opsedala neka mušičavost, hteo je da po svaku cenu priča s nama. Počeo je da postavlja razna pitanja, na koja je uglavnom on i odgovarao. Skakao je s teme na temu. Bilo je tu logičkih zavrzlama: “Ako je neko lažov i kaže da laže, da li to, zapravo, znači da on govori istinu?” Pitao nas je o ovome i onome: šta su brojevi? Konstrukcije ljudskog uma ili idealni entiteti koji postoje nezavisno od ljudi? Isprobavao je naš intelekt kao što ribolovac stavlja razne mamce na udicu.
U jednom trenutku prešao je na politiku. Ona mu je bila strast, muka i zadovoljstvo. Jedno od pitanja bilo je da li smatramo da oni koji su oslobodili zemlju treba večno i da vladaju. Sada mi je potpuno jasno da je aludirao na aktuelnu komunističku vlast, ali teško da smo mi slušaoci u to mogli da proniknemo. Odgovor je bio naše ćutanje, jedino je Zoran nešto poluglasno prokomentarisao, ali se to čulo samo kao nečije mrmljanje.
Kovačević je naćulio uši:
– Šta ste rekli? Ustanite i kažite glasno, da vas svi čujemo.
Bio je jedini profesor koji nam se obraćao sa Vi.
Zoran je ustao i lapidarno odgovorio.
– I guske su spasle Rim. Moje pitanje je da li je zbog toga trebalo da vladaju?
Za taj događaj mi đaci nismo čuli, premda smo imali izuzetno kvalitetnog profesora istorije. Ali je Kovačević očito znao o čemu je reč, kao i smisao izgovorenog. Trgao se, malo znatiželjno razrogačio oči i začudio se.
Zatim se primakao klupi da ga bolje osmotri.
– Kako se Vi zovete?
Zoran je odgovorio.
– Sedite. Hvala.
Zatim se vratio za katedru, uzeo dnevnik i počeo da ga prelistava. Pronašao je list s rubrikama đaka, izvadio penkalo i nešto upisao.
Posle nekoliko trenutaka, proširio se šapat učionicom: “Dao mu je peticu.”
Tako je izgledao prvi susret darovitog učitelja i njegovog učenika. Bio je to ne samo uvod u veliko prijateljstvo već je položen temelj Zoranovih studija….

                                                ***
Kapetan Mišino zdanje je septembra sedamdeset druge vrvelo kao u košnici. Centralno mesto je bilo prostrano dvorište opasano sa sve četiri strane učionicama i ostalim fakultetskim prostorijama: u njemu je opšti žagor, desetine, stotine studenata dolaze i odlaze, jedni polažu ispite, drugi upisuju godinu, treći dokono razgovaraju, smeju se, šale... Neopisiva gužva oko šaltera gde se overavaju semestri, prijavljuju ispiti i završavaju druge formalnosti…
Imao sam utisak da se u ovoj zgradi svi poznaju, što je, razumljivo, nemoguće, s obzirom na to da postoje toliko različitih studijskih grupa: filozofi, sociolozi, psiholozi... No, svi prisutni su se dovikivali, pozdravljali, gurali, žagor gori nego na pijaci. Po načinu govora imao sam utisak da je pola ljudi iz provincije, Bosne, Crne Gore... Opšti galimatijas u kojem je bilo teško snaći se…
Uskoro se pojavi i Zoran. Nosi neku sivomaslinastu iskrzanu košulju, pantalone su mu izgužvane, platnena vojnička torbica visi o ramenu. Kao da namerno želi da izgleda što nemarnije i zapuštenije. Osmehuje se i rukuje s mladićima iz obližnje grupe.
– Onaj tamo s naočarima je Milan (Mladenović). Desno je Mladen (Švarc), a levo, onaj mršavi visoki, to je Dragiša (Paunović). To je deo starog rukovodstva FOS-a, koje je predalo vlast našem Zokiju – komentariše Vladan i tapše ga po ramenu.
– To je rotirajuća funkcija – ispravlja ga Pavle strogo. – Kod nas nema liderstva, vođa i vođenih, menjamo se svakih mesec dana.
– Ništa nisam insinuirao. Ja u principu podržavam proteste. Ali sam protiv štrajka jer onda zašto sam učio. Ali pošto ni ostali profesori nisu listom za to... – prekide ga Vladan.
– Stvar je principa. Ne mogu te izbaciti sa fakulteta samo zato što ukazuješ na greške, na to što je partija zaboravila na vlastita obećanja i zakone koje je sama donela...
– Tiše malo – uzvrpolji se Vladan, pa tihim glasom: – Pa šta se čeka?
– Čeka se da se vrati Mihailo iz Amerike. On je najiskusniji i najmerodavniji da odluči.
– Ali zar ne odlučuju studenti? – pita Milan.
– Šta je vama. Naravno da odlučuju. Gotovo ceo FOS je za štrajk. Ali treba biti taktičan, proceniti situaciju. Napraviti pritisak i spolja i iznutra. Da li ste čitali poslednji proglas?

                                                            ***
Videvši kako studentski bunt izmiče kontroli, vlast je septembra meseca Savez studenata pripojila Savezu omladine: manja grupacija će se rastopiti u onoj neuporedivo većoj, glas nezadovoljnika utišati, a sve to imati prihvatljivu institucionalnu demokratsku formu. Što je kategorija šira, to je mogućnost manipulacije veća. Radnici, seljaci, omladina – ima li zdravije i prikladnije formule za vraćanje u ono blaženo stanje početaka socijalističke izgradnje koje su krasili gromoglasni aplauzi rukovodstvu, narodnom jedinstvu i veri u put u socijalizam.
I kada su visoki partijski zvaničnici već trljali ruke, kao grom iz vedra neba studenti tri filozofska fakulteta (Beograd, Zagreb, Ljubljana) pokreću inicijativu za formiranje jednog nezavisnog strukovnog udruženja koje će delovati potpuno samostalno. Ne bi više bilo partijskog nadzora kroz razne masivne organizacije, poput partijskih ogranaka, samoupravnih tela i saveza. To udruženje je, koliko se sećam, trebalo da nosi naziv – Savez odbora filozofskih fakulteta Jugoslavije. Zakazuje se konstitutivna sednica u Ljubljani u prostorijama Saveza studenata Slovenije, pozivaju se studenti s katedri za filozofiju iz cele zemlje. Skoplje i Sarajevo, iz razumljivih razloga, s obzirom na političku realnost i stešnjenost da se bilo šta kaže van postojećih institucija, otkazuju prisustvo. Ostaju samo inicijatori, fosovska udruženja iz Ljubljane, Zagreba i Beograda.
Posle toliko godina nalazim se s Linom Veljakom na splavu privezanom za Zemunski kej. Pokušavam da osvetlim ta značajna zbivanja:
– Trideseti januar 1974. godine bio je prvi dan sastanka. Na njemu nisam učestvovao jer sam tog dana sklopio brak. Sutradan ujutru, direktno sa slavlja, cela svadbena povorka s mladom i mladoženjom, to jest sa mnom, stigla je u Ljubljanu. Već su bile formirane radne grupe u kojima je bilo po dva učesnika sa svakog fakulteta. Dakle, nas šestorica: Vinko Lokar i Darko Štrajh iz Ljubljane, Mario Rubi i ja iz Zagreba, i Zoran Đinđić i Miša Stojanović iz Beograda. U to vreme ja sam već diplomirao filozofiju i radio kao gimnazijski profesor: na Fakultetu sam bio postdiplomac. Iz Zagreba su takođe prisustvovali Mario Rebac, Nenad Peternac, Sunčana Radić i još neki. Deklaraciju našeg Saveza već smo manje-više sastavili mi u Zagrebu, i sve to na osnovu nacrta sastavljenog u Beogradu, koji je doneo Vlada Mijanović. Sve u svemu, Deklaracija je imala dve osnovne komponente. Najpre to da zemlja, zbog izdaje vlastitih samoupravnih socijalističkih načela, ide u sunovrat, u pravu katastrofu i da će se sve to završiti građanskim ratom...
– To ste onda stvarno dobro predvideli. Ko bi rekao?
– Sve je to bila konsekvenca analize stanja u društva koja će se mnogo kasnije pokazati kao opravdana. Suštinski sadržaj bi se ogledao u tome da je samoupravljanje puka formalnost, da vladaju birokratizovane otuđene državno-partijske elite, da se država cepa na zasebne ekonomije, i tako dalje, i tako dalje. Drugi deo deklaracije ticao se slučaja “osmorice”: filozofski fakulteti su frontalno stali u njihovu odbranu.
– I to je glat prošlo?
– Nikako, protiv nje se, sećam se, izjasnio Boris Mužević, predsednik Saveza studenata Slovenije: bio je dobar politički kadar koji će napraviti vrtoglavu političku karijeru. Završio je kao izvršni sekretar CK, dakle u najvišim političkim krugovima savezne vlasti. U javnosti je postao poznat, verovatno se sećaš, tako što je bio prebijen jer je vozio u pijanom stanju i vređao miliciju koja ga je zaustavila. To se jamačno dogodilo u vreme antibirokratske revolucije.
– Ipak ste izglasali deklaraciju?
– Da, uprkos, kažem, protivljenju određenog broja partijskih funkcionera: svi su oni daleko dogurali. Deklaracija je zatim prevedena na slovenački i umnožena na geštetneru i počelo se s njenom distribucijom..
– Kakve su bile reakcije vlasti?
– Evo kakve: čim sam se sledećeg jutra vratio u Zagreb milicija je došla na moja vrata. Dobijam poziv za saslušanje u 12 časova. Razlog rasparčavanje Deklaracije, koja je već zabranjena. Tako je počelo. No, trebalo im je ipak vremena, verovatno da bi se kako-tako poštovala pravna procedura i sačekalo na izjašnjavanje vrha vlasti... Posle 15 do 20 dana dolaze ljudi iz Službe bezbednosti, pretresaju mi stan i oduzimaju pasoš. Pri tom mi je uručen poziv za saslušanje u javnom tužilaštvu: ono je trebalo da se odigra sledećeg dana. Onako sav konsterniran odlazim na fakultet i požalim se nekolicini prijatelja i profesora. Ivan Kuvačić je bio izričit da to ne može tek tako proći i zove beogradskog advokata Srđu Popovića. I već sutradan u šest ujutru neko mi zvoni na vrata. Otvaram, vidim jednog gospodina koji se predstavlja kao Srđa Popović. Ne zadržava se dugo jer ga čeka taksi ispred kuće. Žuri jer ima još poslova, ali se dogovaramo da se nađemo u Tužilaštvu u 10.30. Usput mi pokazuje dva parkirana automobila crne boje, civilnih registracija. U njima su ipak službena lica.
– Pratnja i zastrašivanje, upoznao sam to – ubacujem se u priču.
– Kada smo se našli u sudu, rekao mi je da ništa ne odgovaram već da njemu prepustim reč. Tako postupim. On u svojstvu mog zastupnika daje izjavu da ću ja svoju odbranu izreći direktno na sudu. Time se stvar privremeno završava.
– A ostali učesnici?
– Sa svih nas šestoro će se postupiti manje-više identično. Pretres, oduzimanje pasoša, optužnica...

Javnost se uzrujala, svi partijski komiteti i druge masovne organizacije izdale su najoštrija saopštenja i osude, štampa i televizija su se utrkivali u harangi. Inicijativa tri fakulteta je osuđena kao “obnavljanje Kraljevine Srba-Hrvata-Slovenaca”, dakle kao potez najreakcionarnijih snaga koje teže najmračnijem poretku iz prošlosti…

Zorana sam ređe viđao, ali svaki put kada bismo se sreli pretresali smo aktuelne događaje. Zapravo, od njega sam i doznao za Srđu Popovića, čija je advokatska kancelarija besplatno branila političke optuženike. Ugledna predratna advokatska porodica zastupala je moćne zapadne firme i imala dobre veze s njihovim ambasadama. To im je dalo mogućnost da – pored nekoliko tvrdoglavih predratnih advokata koji se nisu mirili sa sistemom u kojem je bila stopljena zakonodavna, sudska i izvršna vlast – pružaju usluge takozvanim “neprijateljima društva”: gotovo svi koji su došli u sukob sa državom zbog izgovorene javne reči, postajali bi njegovi branjenici. Sećam se dobro kako je Zoran duhovito opisao šta očekuje od procesa koji mu je predstojao:
– Znaš kako stoji stvar. Srđa nas sve brani bez dinara i izuzetno je kompetentan. Tek, koliko vidim, mogu očekivati, poput studenata koje je već branio, dve stvari. Prvo, da budem osuđen. A drugo, da mi se ime pojavi na naslovnoj strani New York Timesa i Washington Posta.
A onda je ironično dodao:
– Normalno, ta vest se štampa u najsitnijem slogu i uglavnom se može pročitati samo uz pomoć lupe…
                                                            ***
Suđenje “šestorici” bilo je zakazano za septembar u Ljubljani. Srđa Popović je predložio još dva advokata koji se nisu libili da brane političke optuženike Jovana Barovića i Savu Strugara. Tokom poslepodneva, dan pre glavnog pretresa, donosioci Deklaracije našli su se sa svojim brojnim prijateljima na periferiji grada, u Šentvilju, u kući jedne “komune”. Sve u svemu, bilo je oko trideset osoba. Satima se pričalo, šalilo, diskutovalo. Vladalo je veliko uzbuđenje, dogovarali su se kako će ko sutra da istupi, nagađalo se o mogućem toku procesa; u kakofoniji glasova, u moru dima i alkohola, bilo je teško sačuvati treznu glavu. No, noć je daleko odmakla, hladna, kada je pala odluka da se svi utišaju i pogase svetla. Spavalo se na raspoloživim ležajevima, dušecima, u vrećama, kako se već ko snašao. I upravo kada ih je uhvatio prvi san, čulo se grubo lupanje na vratima.
Na vratima su stajala mrka uniformisana lica, a ispred zgrade nekoliko marica. Prema kasnijoj Zoranovoj priči, sve je to izgledalo prilično jezivo. Mrkli mrak, nigde nikoga, magla i desetine nemih ljudi s mašinkama u rukama. Sve su ih grubo izveli iz kuće i strpali u marice.
– Nisu dozvoljavali nikakav protest, delovali su toliko preteći, da smo stekli utisak da nas mogu koliko tu na mestu sve pobiti.
Sam Šentilj nalazi se nekih sedam kilometara od grada, a marice su krenule još dalje. Uhapšenike su doveli u neku lokalnu stanicu milicije, gde su proveli sledećih nekoliko sati do zore. Nikakvog obrazloženja nije bilo, nikakvog posebnog ispitivanja, samo privođenje... Na kraju, oko četiri izjutra su ih pustili i naredili da se izgube. Pešice, nogu pred nogu, krenuli su ka Ljubljani, gde je u osam ujutru bilo zakazano suđenje... Petnaest, dvadeset kilometara pešačenja u noći bez sna, totalan umor i iscrpljenost, kao uvod u sudski proces.
Prema Zoranovoj priči, on im nije ostao dužan. Dao je izjavu jedući pri tome neki ogroman sendvič. To je bilo skandalozno, nepoštovanje suda... ali zar celo prethodno psihičko i fizičko iznurivanje nije bio mnogo veći skandal?
Suđenje je trajalo dva dana.
No, glavni ton suđenju je na samom kraju dao osamdesetogodišnji advokat Savo Strugar:
– Vi sada sudite ovim mladim pametnim ljudima, a ja sam ovakve branio pre Drugog svetskog rata pred specijalnim sudom. Onda su oni došli na vlast i duboko me razočarali jer proganjaju onakve kakvi su sami bili. A ja se nadam da kad ovi dođu na vlast neće ponoviti njihovu grešku.
– Sudsko veće je plakalo. Svi sem predsedavajućeg, nekog Žužeka – seća se moj Lino Veljak. – Postkomunistička vlast u Sloveniji htela je da mu sudi. No, do toga nije došlo jer je Žužek, nekadašnji tvrdi sudija profesionalac, potpuno poremetio pameću. Na kraju je umro u psihijatrijskoj klinici...
Na kraju su sva šestorica bili osuđeni na deset meseci zatvora. Inače, za taj član Kaznenog zakona (verbalni delikt) predviđena je kazna od najmanje godinu dana. Ta kazna je zatim preinačena na dve godine uslovne kazne.
Lino:
– Što se mene tiče, nakon žalbenog postupka moja kazna je preinačena na osam meseci zatvora, odnosno dve godine uslovno. Ostali su dobili šest meseci, takođe dve godine uslovno. Ja sam dobio veću kaznu zato što sam već bio zrela osoba, profesor gimnazije, a svi ostali studenti. Vest je objavio Washington Post, uz sledeći naslov: “U Jugoslaviji osuđen profesor filozofije s petoricom svojih studenata”. U to vreme je moja tetka već živela u Americi: da li zbog sitnih slova teksta ili slabog znanja jezika, ona je shvatila da sam dobio deset godina robije. Sva usplahirena, piše mojoj majci: “Deset godina je dugo vreme, ali čovek sve može izdržati, pa ti ne kloni duhom.”
                                                            ***
Zoran je tog leta bio na proputovanju kroz Zagreb. Išao je na Korčulu. Tih dana se Linu upravo rodilo dete: kada je video majušno biće, sav iznenađen je kao za sebe prozborio:
– Vidi, beba.
Na Korčulu je, kako mi je kasnije pričao Marijan Bobinac, naš zajednički prijatelj iz Zagreba, godinama stizao “go kao crkveni miš”. Hranio se grožđem i hlebom, spavao tamo gde bi mu našli krevet, snalazio se. Korčulanska letnja škola je bilo možda najprestižnije mesto gde su se okupljali intelektualci levičari svetskog glasa. Ko sve tu nije dolazio, teško je nabrojati. Ernst Bloh, Markuze, Habermas, Adorno, Horkhajmer, Sartr, Garodi... Od naših gotovo svi koji su uređivali ili sarađivali u časopisu Praksis. U početku je sama država izdašno finansirala i podržavala taj skup: bili su joj potrebni antidogmatski marksisti koji kritikuju sovjetsku zvaničnu filozofiju Dijamat (Dijalektički materijalizam) jer se na taj način distancirala od pretnji i optužbi za izdaju socijalističkih ideja. Nevolja je nastala kada su ti isti ljudi, u zamahu kritike “svega postojećeg”, počeli da prozivaju i našu socijalističku praksu, to jest samu vlast. Iz nekadašnje ljubavi počeo je da raste sve veći animozitet, koji će uskoro doživeti kreščendo kroz studentske proteste i zahtev za udaljavanje profesora. “Slučaj osmorice” je tako, posredstvom učesnika konferencije, dobio međunarodni odjek – kako zemlja koja uživa toliki međunarodni ugled kao protoliberalno društvo, može da proganja profesore na univerzitetu?
Bilo kako bilo, ko bi u ovom raspoloženom… prepoznao onog gnevnog mladog tribuna od pre tri godine. Onog istog Zorana koji je na Korčuli, pravo s plaže, još mokar od mora, u kupaćim gaćicama i s peškirom na ramenu, ušao u salu za konferenciju i uputio se ka govornici. Dok su ga svi zapanjeno gledali, on je bez trunke uzdržavanja osuo paljbu na prisutne veličine. Šta je bio predmet njegovog mladalačkog gneva? Parafraziraću: “Dokle tih beskrajnih diskusija unedogled, čemu tolike reči o revoluciji, kada se ona sva svodi na praznu priču? Ako filozofija treba da izmeni svet, ako pojam treba da se pretvori u materijalnu silu, onda su svi ovi skupovi, zapravo, odavno besmisleni. Da li smo se mi i za jotu približili revoluciji o kojoj govorimo? Gde je tu delanje, gde je akcija, gde je tu praktična filozofija? Mi revoluciju samo osmišljavamo, ponovo definišemo, uvodimo nove pojmove i definicije – bavimo se, zapravo, sholastikom. I onda odemo, legnemo i mirno spavamo, kao da ćemo tim rečima zaista promeniti svet. Nije u tome poenta, svet i dalje ostaje onakav kakav je, ništa se stvarno ne čini. Revolucija, to su mase na ulicama, to su štrajkovi u fabrikama, to su građani na barikadama... da li smo mi za to sposobni ili ne? Da li su ove konferencije samo kompenzacija za nesposobnost i nemoć za akciju?...”
I dok zapaljive reči lete pred začuđenom publikom, stari Rudi Supek prevodi na francuski svom kolegi šta taj polunagi govornik priča. Pri svemu tome dodaje, dovoljno glasno da i govornik to jasno čuje – cretin, sauvage, barbare...
Šta je ovaj, još malo pa doslovno suns-culotte, dakle bezgaćnik, poručio uvaženom skupu, idejnim glavama levice, profesorima sa svetskih katedri i da li oni imaju pravo da se nad njim zgražavaju? Oni su se svi pozivali na revoluciju, baš kao i prosvetitelji, koji su bili uglavnom plemići po rođenju: kada su se pojavili gnevni sankiloti, bez manira, ali zato puni energije da se sada i ovde ostvari obećani racionalni poredak, oni su ustuknuli. Za jakobince i njima slične politika nije stvar taktiziranja, čekanja da se ispune idealni uslovi, da pretpostavke sazru, beskonačne diskusije i odlaganja, već nešto što se mora učiniti sada, bez odlaganja. Upravo sirovost, glad i ostrašćenost su pogonsko gorivo radikalizma. Kao da je i Zoran, poput njih, hteo da kaže sledeće: Ko smo mi? Ništa. Šta hoćemo da postanemo? Sve.

                                                                        ***
Pred kraj godine otvorene su dveri nove zgrade Filozofskog fakulteta, moderne reprezentativne građevine koja se jednim krakom oslanja na Kapetan Mišino zdanje. Tako smo mi iz jednog romantičnog prostora, unutar kojeg je postojalo veliko zaštićeno dvorište okruženo sa sve četiri strane drevnom građevinom, morali da pređemo u anemičnu, urednu zgradu, svu u staklu i betonu. U njoj je sve blistalo, od glatko usijanog mermernog poda do bešumnih sivo-metalnih liftova i dugog staklenog šaltera za administriranje u prizemlju. Sve je predviđeno za nastavu i rekreaciju po visokim standardima: učionice, kabineti za nastavnike, prostor za biblioteku, klub za studente u suterenu, sportska sala...
Nova tvorevina za novo vreme u kojem će postojati harmonija između države i nauke.
Jednog hladnog januarskog dana (25. 1. 1975) Skupština Srbije donela je odluku da se “osam profesora” (šest profesora i dva asistenta) stave na raspolaganje; iza tog eufemizma radilo se o tome da ti ljudi moraju da napuste fakultet i da će biti premešteni na neka druga radna mesta gde se ne vrši nastava.
Ne sećam se tačno, tog ili sledećeg dana bio sam na fakultetu. Grupa za filozofiju i sociologiju je na trećem spratu. Video sam profesora Miladina Životića u holu, okruženog studentima: visokog čela, malo razbarušene kose i velikih, pomalo buljavih očiju, on je objašnjavao prisutnima šta se dogodilo. Izuzetno potresen, nije mogao da zadrži suze koje su same krenule iz očiju... Mi smo se osećali kao da je došao kraj sveta. Ništa neće biti kao ranije, to je bilo izvesno.
Nova zgrada nam nije ulivala nikakvo poverenje. Delovala je pusto, barem na našem spratu, na grupama za filozofiju i sociologiju. Vladao je neki muk, praznina u hodnicima među kabinetima jer je pola njih bilo prazno. Mi studenti smo se sašaptavali, asistenti su ćuteći promicali, ne želeći da daju bilo kakav komentar u vezi sa donetim odlukama.
Nekolicina studenata, među kojima sam prepoznao Dragišu, skupljali su potpise za peticiju. Oko njega je bilo dvadesetak znatiželjnih duša. Osvrtali su se na sve strane jer više nije bilo starog Čika Brke da ih štiti niti podruma s geštetnerom da u njega pobegnu. Uvukao se strah. Šaputalo se ko su mogući provokatori, a ko gostujući studenti iz inostranstva, poslati da njuškaju.
Trebalo je navići se na novi život…
Zorana sam uglavnom viđao u Studentskom kulturnom centru. Njegov gimnazijski profesor Milo Petrović u međuvremenu je tamo dobio posao urednika tribine, a Zoran je postao redovni posetilac. U ovom predratnom zdanju oficirskog kluba godinama će se okupljati svaka vrsta avangarde, one likovne, muzičke, pozorišne, političke... Arhitektonski neobična građevina postaće žiža okupljanja stotina mladih ljudi svih interesovanja i shvatanja: od pravih umetnika do konceptualista i diletanata, od uglednih predavača svetskog glasa do večitih studenata i neprilagođenih. Svi će se oni utopiti u jednu haotičnu gungulu koja živi neki svoj uzbudljivi nesvakidašnji život.

ZORAN JE ZNAO DA VREME NIKADA NE ČEKA: MOŽDA ZATO TOLIKA NJEGOVA ŽURBA DA OSVOJI SVE ŠTO SE OSVOJITI MOŽE: DIPLOME, PRIJATELJE, INTELEKTUALNU PUBLIKU, ZNATIŽELJNIKE... AKO JE NJEGOVA VELIKA STRAST DO TADA BILO ČITANJE KNJIGA, OD VREMENA DIPLOMIRANJA PA NADALJE TO JE PISANJE. NAJPRE OBJAVLJUJE DIPLOMSKI RAD, KOJI JE ODBRANIO, KOLIKO SE SEĆAM, PRED VELJKOM KORAĆEM, “KARL KORŠ – PROBLEM RECEPCIJE MARKSIZMA” U GLEDIŠTIMA. TU SE POKAZUJU OSNOVNE VRLINE MLADOG AUTORA: ORIGINALNOST, KONCIZNOST I JASNOST KAZIVANJA, SPISATELJSKI I FILOZOFSKI DAR, TEMELJNO ZNANJE KOJE STOJI U POZADINI TEKSTA. TOKOM VREMENA TI KVALITETI ĆE SE SAMO PRODUBLJIVATI I GRANATI, A NJEGOV FILOZOFSKI ZAHVAT ĆE RASTI POPUT KROŠNJE NABUJALOG STABLA. DOMETI, KNJIŽEVNA REČ, TREĆI PROGRAM, GLEDIŠTA, GOTOVO DA NEMA ČASOPISA KOJI BI ODBIO NJEGOV TEKST

Obično sam sretao Zorana u Milovoj kancelariji. Oni su bili u stanju da satima diskutuju o svemu i svačemu: o zloupotrebama vlasti, socijalizmu, nezaboravnom Če Gevari koji se odrekao svih državnih funkcija i krenuo sa svojim barbudosima u prašumu da se bori protiv imperijalistia, o Fidelu i Hemingveju, Režisu Debreu, tupamarosima i sandinistima...
Cuba libre – sa zanosom je ponavljao Milo, dok su mu oči sijale iza naočara – tamo nema crvenih tepiha, kao kod nas, za one koji su došli na vlast. Eto, to je ključna razlika, što na Kubi nema nove kaste bogatih koja više ne zna za narod. Treba se uvek setiti da je taj Kastro, koga toliko osuđuju, stvorio najbolju medicinsku negu na svetu, obezbedio besplatne obroke za decu, kvalitetni obrazovni sistem za sve...
– I redove za sapun i prazne prodavnice – dodao bih ja provokativno.
– Možda, ali to nije ono najvažnije. Nestalo je socijalnih razlika, oslobodili su se američke dominacije, za koju se zna šta donosi: pokornost, pljačku, ispraznu potrošačku kulturu... Moja je definitivna želja da jedanput tamo odem i verujem da će mi se ostvariti.
– Hoće – samouvereno će Zoran. – Ja bih tamo želeo da vidim dve stvari: Hemingvejevu kuću i Fidela.
– Znaš li, Zorane, šta je Ernesto Gevara rekao povodom Hemingveja? Da je čitajući njegove romane osmislio revoluciju. Izveo je revoluciju i postao besmrtan.
– A znaš li ti šta je Hemingvej rekao? Da piše da bi bio besmrtan.
– Znači zaključak je – nešto me je gonilo da se umešam – da se besmrtnost postiže ili kroz politiku ili kroz pisanje.
– Bolje reći, besmrtni su oni koji ostvare izuzetno velika dela. U politici, umetnosti, nauci... – umešao se Zoran. – Zašto? Zato što milioni ljudi koji će tek živeti slede njihove ideje ili koriste njihove izume. Znači, mi živi produžavamo njihovo delo...
– U tome ima istine – zaključio je Milo – sećate se šta je Sartr je rekao: “Če je živ jer drugi tako žele.”
Da li smo mi sami besmrtni ili smrtni može da prosudi samo vreme koje će tek doći – bio je otprilike zajednički zaključak. Ali ko je tada ozbiljno razmišljao o smrti, kad je oko nas bujao život na sve sve strane. Ona je bila samo metafora za neko drugo postojanje.

                                                                        ***
Zoran je znao da vreme nikada ne čeka: možda zato tolika njegova žurba da osvoji sve što se osvojiti može: diplome, prijatelje, intelektualnu publiku, znatiželjnike... Ako je njegova velika strast do tada bilo čitanje knjiga, od vremena diplomiranja, pa nadalje to je pisanje. Najpre objavljuje diplomski rad, koji je odbranio, koliko se sećam, pred Veljkom Koraćem, “Karl Korš – problem recepcije marksizma” u Gledištima. Tu se pokazuju osnovne vrline mladog autora: originalnost, konciznost i jasnost kazivanja, spisateljski i filozofski dar, temeljno znanje koje stoji u pozadini teksta. Tokom vremena ti kvaliteti će se samo produbljivati i granati, a njegov filozofski zahvat će rasti poput krošnje nabujalog stabla. Dometi, Književna reč, Treći program, Gledišta, gotovo da nema časopisa koji bi odbio njegov tekst, bez obzira na to da li je reč o filozofskoj studiji, eseju, prikazu. A on ih fabrikuje poput dobro podmazane mašine: urednici su zadivljeni, baš kao i publika. Sve što čovek tu pročita je novo, zanimljivo, čvrste logičke konstrukcije, zavidnih opservacija. Tokom samo dve godine on će privući pažnju gotovo svakog ozbiljnog intelektualca koji se zanima za filozofiju, društvenu teoriju i politiku. Zoran se bavi velikim i teškim temama filozofije, takoreći najzahtevnijim misaonim tkivom koja je porodila klasična nemačka filozofija – Fihteom i Šelingom. Njegova filozofska intuicija je zadivljujuća, on nepogrešivo dodiruje ono filozofski supstantivno, sa suverenim razumevanjem ga analizira i s neverovatnom jasnoćom razlaže. On već poseduje onu potrebnu distancu u odnosu na materiju kojom se bavi, a samim tim i kritički odnos bez kojeg nema autorskog pristupa. Ređaju se i drugi članci, bez obzira na to da li piše o Benjaminu, Kolakovskom ili o nekom trećem, Zoran uvek bira nešto što ovde još niko nije rekao i obrazlagao. On uveliko čita na nemačkom i pronalazi za nas nepoznate autore i interpretatore i, kao neki novi vetar, osvežava prilično učmalu sliku o filozofskim velikanima. U svim tim radovima prepoznaju se one tako retke vrline među našom filozofskom elitom, pogotovo onom u Beogradu: dobro vladanje jezikom, potpuno racionalno korišćenje prostora, snažna i ubedljiva argumentacija, originalan pristup, bogatstvo izraza i refleksija. Sve je to pregnantno, koherentno, ispisano lepim književnim jezikom kojim ovde samo retki vladaju.
Iz članka u članak on se uspinje visoko na hijerarhiji našeg filozofskog neba.
Razumljivo, to se mnogima ne sviđa. Pogotovo generaciji nešto starijih, uglavnom bivših fosovaca, ambicioznih filozofa koji su ubeđeni u vlastitu nadmoć. Neki od njih su već postali asistenti na fakultetu, u uredništvu su filozofskog časopisa Theoria, imaju velike naučne pretenzije. On je bio njihov miljenik na početku studija, ali sada, kada je brojem svojih radova, da ne govorimo o kvalitetu, njih odjednom sve zajedno premašio, pojavila se takva zavist koju, kako je jednom rekao Čehov, samo filozofi mogu da imaju. Ta njegova fascinantna autorska karijera do te mera ih je zasenila i poremetila njihov rasklimatani ego, da Zoran postaje opsesivna tema ogovaranja. Intrige se smišljaju i dopunjuju, sve što on objavi se omalovažava, potcenjuje... Treba razumeti ovaj odijum i mržnju. O njoj je Niče toliko puta govorio: to je zavist slabih, neinventivnih, nemoćnih. Onih koji mesecima i godinama sriču dosadna, isprazna prepričavanja tuđih misli, koji imaju muke s rečima, čiji se pokušaji inventivnosti završavaju kao pucnji u prazno. Ali da li sam time rekao neku novost kada je reč o ljudskim naravima? No, Zoranov jedini odgovor su bili novi tekstovi. Pri tome, treba dodati, niti je on mario za ta ogovaranja, niti se osvrtao, niti im je previše zamerao. Pustio je da vreme odluči šta valja, a šta ne.
Mene su Zoranovi tekstovi radovali. Još od gimnazije sam ga zamišljao kao pisca. Sada se pojavio kao filozofski pisac. Sećam se kako mi je pričao kako opsesivno kupuje pakete bankposta i ređa ih ispod svog radnog stola. I to zato što ih sve zamišlja ispisanim: hiljade belih stranica koje treba ispuniti raznim sadržajima koji se rađaju u njegovoj glavi. Na neki način Zoranov uspeh bio je i priznanje našoj generaciji, dokaz da ona u svojim izuzetnim pojedincima može da doprinese razvoju nauke, filozofije, literature... da nije jalova i besplodna. To će se brzo pokazati i na drugim primerima, ali je on bio, čini mi se, prva kometa u tom nizu.
Kad je reč o filozofiji, ona je, kao i druge nauke, izuzetno dogmatična. Teško je probiti se na nebo već priznatih bogova. Ne daju oni nikome da lako uđe u njihovo kolo. Mogu vas čak ti autoriteti tapšati po ramenu, ali je teško doći do priznanja. Sećam se situacija na seminarima. Ma šta student rekao, po običaju je sledilo pitanje: “A gde ste vi to, kolega, pročitali?” Možda je to bio način da se u začetku osujete razna lupetanja, koja su česta, ali isto tako to nosi i dozu apsolutnog isključivanja da mlada osoba može da kaže nešto pametno iz svoje glave. Kao da sve što je inteligentno već postoji u knjigama zapisano. I da mi to samo treba da nabubamo. Kao da to pametno nije upravo nečija invencija, nešto što i mlad mozak može da stvori? Zoran je imao tu hrabrost i tu samostalnost da kaže nešto novo i do tada još nesaopšteno. Ne kažem da je sve bilo originalno, ali za našu sredinu svakako do tada još nesaopšteno. Pisao je, a da nikoga nije pitao da li to sme, da li to valja, da li to može.
I, normalno, za to će biti kažnjen.
Zoran je bio svestan takvih mogućih posledica. Ne samo u okviru našeg fakulteta već i u okviru obrazovnih ustanova kao takvih, od kada je sveta i veka. Sećam se njegove opaske u razgovoru da je tradicija još srednjovekovnih evropskih univerziteta bila maksima: Magister dix it (Učitelj kaže). Šta učitelj kaže, to bezuslovno važi, tome se niko ne sme usprotiviti već samo pokoriti. A apsurd je upravo u tome da su samo oni koji su se suprotstavili učitelju doveli do novih saznanja i napretka nauke i mišljenja. Često smo o tome diskutovali.
A u njegovoj prirodi je upravo tinjala ta crta – da se suprotstavi svakom autoritetu.

                                                            ***
Zoranova vrednoća mogla bi se uporediti sa zahuktalim industrijskim pogonom: u rekordnom roku ispolagao je skoro sve postdiplomske ispite i predao magistarski rad. Mentor je Veljko Korać. Pola katedre je prazno jer iz protesta nisu primani novi profesori, a i tema koju kandidat obrađuje je resor čoveka, koji me je neodoljivo podsećao na Voltera.
Tu su nastale prave muke jer je sujetni, nepredvidljivi profesor odlučio da zaustavi poletnog junošu u trku. Koji su za to razlozi, nikada nisam saznao, njih mogu samo nagađati. Zoran se bavio Fihteovom, Šelingovom i Hegelovom filozofijom, predmetnim područjem koje je Korać suvereno decenijama predavao. Da li je proradila ona čuvena profesorska sujeta kada naiđe na talentovanog kandidata? Ili mu se nisu sviđale nove interpretacije koje je Zoran koristio, nešto što on možda, budući pred penzijom, nije ni pratio ni znao? Ili je nadobudni kandidat, blizak Mihailu Markoviću, morao da plati cenu svađe između ova dva suprotstavljena korifeja? Ili je u pitanju sve to zajedno, i još nešto o čemu ne znamo?
Dakle, rad je predat, a odgovora nije bilo. I kako to obično biva s naučnom zajednicom, najpre su počele da kolaju razne neugodne priče po kuloarima. Čulo se da rad ne može da se brani, odnosno da prođe komisiju, jer je plagijat... Ali plagijat čega, neko bi odmah zapitao. To čega, ostala je tajna: ko je taj tajanstveni autor? Govorilo se da su neki asistenti dobili zadatak da pomno pregledaju relevantnu literaturu. Zatim se čulo da je Zoran uzeo neke knjige iz fakultetske biblioteke, a nikada ih nije vratio. Sada je trebalo njih pronaći i dokazati da ih je isprepisivao. Stvar se sve više zaplitala, a mogućnost odobrenja rada za odbranu bila je sve manja...
U jeku te bizarne atmosfere, Zoran je polagao svoj poslednji ispit na postdiplomskim studijama. To je bio predmet Savremena filozofija i ispitu sam prisustvovao. Ispitivači su bili profesori Jovan Aranđelović, Branko Pavlović i asistent Zdravko Kučinar. Nekako su mi čudno izgledali kada su sva trojica seli na stolice, stavljajući kandidata u sredinu: kao da su se sladili pred onim što ih čeka. Zoran im je, kao što je bio običaj, dao papir sa spiskom pročitane literature: koliko se sećam, bilo je tu četrdesetak filozofskih imena. Pavlović, širokog čela i umornog izgleda, počeo je s preslišavanjem Sartra; Zoran je to odlično znao i nijedno potpitanje ga nije zbunilo. To je trajalo i trajalo. Ne sećam se šta ga je pitao Aranđelović, inače poznat po žučnoj naravi, naglim promenama raspoloženja i nepredvidljivosti. Sve što je bilo pitanje, pa makar i prilično nakaradno formulisano, dobilo je više nego solidan odgovor. Članovi komisije su se premeštali s noge na nogu. Nešto nije bilo kako su očekivali, videlo se to na osnovu zajedljivih komentara kandidatu. Kao da im njegovi odgovori nisu bili po volji.
A onda je na red došao treći član komisije, Kučinar. Dugo je prebirao po onom papiru i na Zoranovo i moje iznenađenje izabrao Josifa Visarionoviča Staljina. S obzirom na tretman Staljina kao filozofskog autoriteta, on je više služio kao primer unakarađivanja Marksovog učenja nego kao ozbiljan filozof. Ti isti profesori, a i ostali (sa izuzetkom Andrije Stojkovića), jedva da su ga smatrali za relevantnog već pre za dogmatu nad dogmatama, antifilozofa i diletanta. Zoran se odmah setio čuvenih “četiri principa i tri tačke”, po čemu je Staljin poznat. Kučinar je počeo da insistira na detaljima, i to u sitna crevca, kao da je reč o stvarima od najveće filozofske važnosti. Zoran je dosta toga znao, ali, zalazeći u sitnice, videlo se da ga ispitivač, mic po mic, davi kao što zmija davi žabu.
Ispit nikako da se završi, ali zato se popravlja raspoloženje kod profesora. Ono što je mene najviše zaprepastilo jeste to što sam ranijih godina viđao Zdravka Kučinara kako ćaska sa Zoranom. Obojica su došli iz Bosne, pa sam često prepoznavao i istu intonaciju glasova: imao sam čak utisak da između njih postoji prisan prijateljski odnos. Uostalom, asistent je bio jedan od retkih koji se ponašao krajnje neusiljeno, interesovao se šta studenti rade, znao je za njihove biografije, pratio šta su postali i nakon fakulteta... Društven čovek, pun toplog razumevanja.
A onda sam se prisetio čak jedne više nego familijarne scene između njih dvojice od pre jedno pola godine. Kučinar je bio dugogodišnji Koraćev asistent, a aludirajući na to, Zoran mu je jednom prilikom, onako u prolazu u hodniku fakulteta, rekao: “Ne brinite, kada ja budem doktorirao, možete da računate na asistentsko mesto.” Sve je to bilo, razumljivo kroz obostrani smeh, onako uzgred... Ali možda je to bila i žaoka koja je presudila da se izabere pomenuta tema za propitivanje.
Ispit se završio i mi smo izašli da sačekamo rezultat.
Bio sam siguran da je položio. Sem beskonačne gnjavaže oko doslovnih Staljinovih formulacija, Zoran je sve drugo odlično znao. Pa čak je i Staljina sasvim solidno interpretirao, s obzirom na to da je on bio “poslednja rupa na svirali”.
Međutim, kada je komisija otvorila vrata, saznali smo da je pao na ispitu.
Dok smo se vraćali kući na Novi Beograd, Zoran mi je ispričao svoju verziju događaja: Korać im je dao zadatak da ga obore i oni su izvršili taj naum.
Epilog: Zoran se više nikada neće vratiti na fakultet.

                                                            ***
U to vreme se na nivou države pripremalo održavanje velike međunarodne konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS) u Beogradu. Zli jezici su govorili da je Tito naredio da se novac za 30.000 stanova u izgradnji usmeri za gradnju velelepnog kongresnog centra Sava i pratećeg hotela “Interkontinental”, koji je trebalo da ugosti najviše zvanice. Bio je to spektakl nad spektaklima, možda najveći nakon Prve konferencije nesvrstanih. Vremešni Tito će se pojaviti u maniru latinoameričkog latifundiste, s tamnim naočarima i u belom odelu; ta glamurozna konferencija navodno je trebalo da obezbedi nepovredivost granica u Evropi, a samim tim i garanciju da se naša zemlja neće čerupati kada ode naš večni predsednik.
No, politika je, kad se ogoli na proste elemente, pored sile, i stvar cenkanja. Ako je verovati glasinama, pre konferencije je od Vilija Branta i Berlinguera stiglo upozorenje da naša zemlja mora poštovati ljudska prava. Ciljalo se na to da je krajnje nezgodno što su mnogi mladi studentski aktivisti i dalje pod represijom. I kao što su relativno niske kazne za uhapšene u Ljubljanskom procesu bile iznuđeni rezultat nagodbe da se Titu eventualno dodeli Nobelova nagrada za mir, tako se sada ispostavio diskretan zahtev da se istim osuđenim licima vrate pasoši.
Tako je Zoran, kao i svi ostali, dobio pasoš. Ubrzo zatim krenuo je u Nemačku, zajedno s preporukom koju je Mihailo Marković napisao jednom od vodećih levičarskih intelektualaca današnjice Jirgenu Habermasu…
Kada je stigao u Frankfurt, kandidat se odmah uputio Habermasu. Na fakultetu ga je primila njegova lična sekretarica, po prirodi odsečna i tvrda žena. On joj je pokazao preporuku i pitao kada bi mogla da mu dogovori sastanak. Pogledala je u notes, prelistala ga i bez dvoumljenja rekla:
– Za mesec dana.
Nakon mnogo ubeđivanja, rok je prepolovljen.
To je bila neprijatna vest. Šta da radi u Frankfurtu punih petnaest dana?
Objašnjenje: profesor piše neki članak. On ne dozvoljava da bude uznemiravan. Zato se zakazuju sastanci unapred: postoje tačno određeni sati i dani, dakle, po rasporedu koji se mora poštovati. Drugačije ne može.
Ovu ženu, na koju nikakve molbe i priče nisu mogle uticati, zli jezici su odavno prozvali Kerber. Nimalo slučajno.
Stvar je bila dozlaboga neprijatna za našeg junaka. I minimalni troškovi boravka u Frankfurtu, gde se takoreći nije imalo šta raditi, bili su za njega ogromni. Tražiti od žene Kerbera njegov telefonski broj, adresu stanovanja, bilo šta – bilo je neizvodljivo. Ona je i bila postavljena tu da bi ga držala odvojenog od sveta.
I sada nastupa odlučujuća scena. Setimo se da je mitski antički junak Odisej svoje neverovatne uspehe postizao koliko hrabrošću toliko i lukavstvom. Trebalo je oboje da bi opstao u nepredvidljivom i opasnom svetu u kojem se kretao.
Zoran se raspitivao uokolo i saznao gde se tačno nalazi Habermasov kabinet. Zazvonio je na ulaznim vratima. Odgovora nije bilo. Zazvonio je još koji put, takođe bez uspeha. Onda je sa svih strana osmotrio zgradu i primetio da je jedan prozor na prvom spratu otvoren. Pored njega se nalazio oluk. I ne premišljajući preterano, uspentrao se uz njega i nekako se dočepao prozora. Zatim se gotovo strovalio na pod, tačno nasuprot radnom stolu za kojim je sedeo uvaženi profesor.
Prema vlastitom priznanju, Habermas se strašno prepao. A ko ne bi? Manijak, ludak, pljačkaš... ko zna šta je pomislio. Neko bi pretrpeo i srčani udar: on, doduše, nije, ali se tresao od straha i Zoranu je trebalo prilično vremena da ga smiri. Najzad, kada je shvatio o čemu je reč, u šta se uverio na osnovu pokazanog papira, rekao mu je da sedne u fotelju i da sačeka. Kao i svi savršeno disciplinovani ljudi, vratio se svom poslu.
Zatim ga je odveo svojoj kući na večeru i detaljno saslušao. Zoranova ideja je bila da radi doktorat iz socijalne filozofije, te je ispričao šta ga najviše interesuje kao tema i naveo šta je dosad napisao. Habermas je malo razmislio i zaključio da bi bilo idealno da za mentora uzme njegovog dotadašnjeg asistenta Albrehta Velmera, koji radi na Univerzitetu u Konstancu. Zoran se, nemajući faktički drugog izbora, s tim složio. Dogovor je bio načelno postignut i obojica su mogli da odahnu.
                                               
***
Zoran će provesti oko dve godine u pograničnom u gradiću na jezeru, u blizini Švajcarske.
U početku sam iz perspektive vlastitog doživljaja nemačkih univerziteta njegov boravak u Konstancu idilično zamišljao: stari nemački gradić sa ušiljenim tornjevima, prozirnim jezerom koje ima bistrinu mora, teške krošnje drveća nadnesene nad uredno održavane parkove. A njega s knjigom pod miškom, među vršnjacima studentima, kako vodi beskonačne filozofske razgovore. U to vreme nemačka filozofija imala je za nas studente isti kult kao što je imala Stara Grčka za nemačke intelektualce u doba romantizma: mesto gde lično boravi Svetski duh, Arkadija puna opojnog nektara…
Svaki Zoranov dolazak u Beograd značio je i slušati neku novu zanimljivu priču iz njegovog života.
Recimo o tome kako je godinu dana pred kraj studija dobio stipendiju za demonstranta nastave, koju mu je izdejstvovao mentor. Zatim bi sledio komentar da nije održao ni jedan jedini čas...
Ili o tome da se preselio kod Albrehta Velmera, koji je jedan deo svoje velike kuće dao maloj studentskoj komuni; došao je na mesec, dva, a ostao celu godinu dana...
Zoran je često pominjao kako se družio s Mićunom (Dragoljub Mićunović), koji je bio na Humboltovoj stipendiji u Konstancu. Voleo je i poštovao Mićuna, te ga je predstavljao kao velikog ličnog prijatelja. Čudio se, doduše, njegovim hedonističkim navikama: nije mu očito bilo do samopotvrđivanja pred nemačkim profesorima; dovoljno je uradio za života, a ono što stoji pred njim neće mu pobeći. Razlika u godinama bila je velika, pa samim tim i shvatanje života i obaveza. Zoran je bio u punom uzletu, pisao je doktorat o utemeljenju Marksove filozofije, hteo je da stavi u pitanje mnoge postavke socijalističkog projekta, takmičio se s najvećim nemačkim filozofima koji su o tome raspravljali. Na drugoj strani, Mićun je tražio društvo, razonodio se komotno trošeći stipendiju koju je verovatno smatrao za davno zasluženu nagradu.
Kasnije, po povratku u Jugoslaviju, Zoran mi je pričao o neprijatnostima s Velmerom. Njegov mentor je smatrao da on hoće da stekne doktorsku diplomu za neprimereno kratko vreme. Naime, uobičajeno je bilo da se doktorske studije i odbrana obave u vremenskom periodu od četiri, pet godina. Zoran je, slično studijama u Beogradu, želeo da to što pre završi. Doneo je svoj rad. Velmer ga je pročitao i usledio je razgovor koji reprodukujem na osnovu Velmerovog kazivanja.
Ukazao je na niz nedostataka koje rad sadrži, očekujući da će ih Zoran ispraviti. Zoran ga je saslušao, a zatim postavio neočekivano pitanje:
– Može li moja disertacija, takva kakva je, da prođe pred komisijom?
– Može – vajkao se Velmer – ali je u Nemačkoj krajnje neuobičajeno da kandidat ne uvaži ispravke mentora.
– Ali ja pitam da li me komisija neće oboriti sa ovim radom?
– Neće, ali takav rad neće koristiti tvom ugledu. Drugim rečima, odbijanje ispravki smatralo bi se arogancijom na koju dosad nismo ni ovde ni na drugim mestima nailazili.
– Baš me briga za ugled. Zakaži mi ti odbranu.
Velmer je bio sigurno uvređen, ali nije prekršio reč i odbrana je zakazana. Zoran je postao doktor filozofskih nauka.
Kasnije će ovaj rukopis izaći kao knjiga Jesen dijalektike. Za razliku od disertacije, Zoran je ovde prihvatio gotovo sve Velmerove primedbe i shodno njima finalizirao rad. Dakle, nije bilo reči o nerespektovanju Velmerove veličine koliko o želji da odbrani doktorat pre odlaska u vojsku.


Novi magazin br. 379, 2. avgust 2018.





PODRŽITE NAŠ RAD TAKO ŠTO ĆETE OTVORITI
NEKU REKLAMU SA DESNE STRANE!
HVALA VAM


Comments

Popular posts from this blog

Jednakiji od jednakih

Imitacija i njena nezadovoljstva

Desant na Paraćin