Izborne krađe i politički kupleraj

Javno, jasno i glasno stajem u odbranu sandžačkih Bošnjaka i onoga što se desilo tokom izbora za predsednika Srbije. Moji sunarodnici su pokazali da imaju obraz, čast i stav, ali su "nacionalni lideri" imali drugačiji plan i svoje viđenje cele situacije, pa je bilo neophodno izrežirati čitavu predstavu

Piše: Aida Ćorović

Moram da priznam da je ovo tekst koji sam, verovatno, najduže pisala, ne zato što mi fali inspiracije ili motiva, već naprotiv, zato što se tema toliko dramatizovala da ne mogu da pohvatam ko više "pegla" priču. Jasno da govorim o krađi glasova u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici i, bez obzira na to što se i aktuelna vlast s lokalnim partnerima i RIK upljuva da nas ubedi da krađe glasova nije bilo, odgovorno tvrdim da se na ovim izborima desila krađa kolosalnih razmera.
Često sam izrazito kritična prema pripadnicima nacionalne zajednice kojoj pripadam; sebi i njima ne opraštam mane i greške koje ugrožavaju nekoga drugog, ali i nas same. Svojim nacionalnim identitetom nikada nisam mahala, prizivam ga samo onda kada, kao ljudsko biće, delam u sklopu zajedničke dobrobiti i samo tada sebi dajem za pravo da glasno kažem da sam Bošnjakinja i da moj doprinos zajednici ima i tu dimenziju.
Kao što rekoh na početku, moja kritičnost upućena Bošnjacima nemilosrdna je i često neprihvatljiva mojim sunarodnicima, ali sam oduvek smatrala dužnošću da, pre svega, prozivam i kritikujem ono loše u svom narodu, da bih uopšte stekla pravo da kritikujem i prozivam "one druge". Ovoga puta napraviću presedan i javno, jasno i glasno stajem u odbranu sandžačkih Bošnjaka i onoga što se desilo tokom izbora za predsednika Srbije.
Moji sunarodnici su pokazali da imaju obraz, čast i stav, ali su "nacionalni lideri" imali drugačiji plan i svoje viđenje cele situacije, pa je bilo neophodno izrežirati čitavu predstavu.
Preliminarni rezultati pokazali su da su građani Novog Pazara, Sjenice i Tutina podržali Aleksandra Vučića sa oko 75 odsto podrške u proseku, a da se izlaznost kretala između 44 odsto u Tutinu, 46 u Pazaru, do 62 u Sjenici. (Podaci sa sajta Radija Sto plus, dok se ne okonča zbrajanje rezultata.) Brojni prijatelji, ali i neki od medija, javljali su se i pitali da li su ovakvi izborni rezultati tačni i da li je uopšte moguće da su, i posle svega, Bošnjaci dali podršku Aleksandru Vučiću u ovako velikom procentu.
Odgovor je jednostavan i neupitan – NE.
Bošnjaci NISU dali podršku aktuelnom premijeru, a razlozi su jasni i nedvosmisleni: Bošnjaci nisu zaboravili početak devedesetih i tenkove kojima je Novi Pazar danima bio okružen; nisu zaboravili Štrpce, Sjeverin, Kukuroviće, ali ni Srebrenicu i druge zločine počinjene nad njihovim sunarodnicima u BiH; Bošnjaci nisu zaboravili da su plaćali ogromne sume novca Vojsci Jugoslavije da bi bili pošteđeni za vreme bombardovanja 1999. Bošnjaci nisu zaboravili da je onaj koji je zahtevao bezrezervnu podršku od njih, onomad govorio da će njih sto za jednog Srbina i da je lepio plakate sa imenom Ratka Mladića preko naziva bulevara Zorana Đinđića.
Bošnjaci nisu zaboravili strah s kojim su živeli devedesetih, kada je ova trenutna vlast i onda bila deo paklene mašinerije koja nam je komadala domovinu; nisu zaboravili stid što su dovedeni u situaciju da plaćaju ostanak i opstanak u sopstvenom domu; Bošnjaci nisu zaboravili tugu s kojom su ispraćali svoju decu koja su nepovratno odlazila u potrazi za boljim i pravednijim utočištem. Bošnjaci nisu zaboravili državno reketiranje devedesetih, ali ne opraštaju ni ucene auto-putevima i velikim, lažnim obećanjima izrečenim poslednjih meseci. Jer, Bošnjaci nisu baš "totalni idioti" da se ne prisećaju da je priča o auto-putu stara bezmalo desetak godina, te da su 2009. tada aktuelni premijeri Srbije, Crne Gore i Hrvatske presecali vrpce simbolički započinjući planove oko te nove džade koja će opet spajati naše narode u bratstvu i jedinstvu. Bošnjaci i da hoće ne mogu da ne vide siromaštvo u kojem žive, katastrofalnu infrastrukturu, obrazovno i kulturno zanemarivanje i provincijalizaciju, nedoslednu i ucenjivačku manjinsku politiku, partijska mešetarenja i trgovinu, sramno uništavanje najboljih prirodnih resursa, poput Pešterske visoravni, i devastiranje vekovne kulturne baštine.
Dakle, Bošnjaci ništa nisu zaboravili, pamte i osećaju nepravde nanesene poslednjih decenija, ali njihove voljene vođe – jesu! Da, da budem preciznija – Ljajić, Ugljanin i Zukorlić nemaju amneziju, niti su im "memorijske ploče" pregorele, njih, jednostavno, ne brine šta (im) građani misle, žele ili osećaju. Jedina briga koju brinu jeste kako da se dočepaju što većeg parčeta vlasti i, shodno tome, što više moći, uticaja i novca.
Ali, da ne ispadnem sasvim politički naivna, imam punu svest o tome da je pripadnicama manjinskih nacionalnih zajednica uvek bilo važno da budu bliske s vlastima, ali i u tom "šlihtanju" mora da postoji mera. Šansa data Vučiću, Tomislavu Nikoliću i SNS-u pre pet godina trebalo je da bude iskorišćena i opravdana makar u minimalnim razmerama, a ključno je bilo da region u kojem vekovima žive Srbi i Bošnjaci postane ogledni primer multikulturalnog modela života u kojem država obezbeđuje jednake šanse za napredovanje svih koji to žele i hoće. Nažalost, ništa od toga nije ostvareno, a Vučić je bez skrupula pokazao ko su mu partneri i šta mu je bitno da se uradi u Sandžaku.
Za pet godina nije realizovan nijedan ozbiljan i važan projekat koji bi doneo zajednički benefit, putna infrastruktura je i dalje očajna, nema novih fabrika, nema radnih mesta o kojima se beskrupulozno laže u kampanjama, nije učinjeno ama baš ništa da se oživi Pešterska visoravan i da se njeni neverovatni kapaciteti makar i delimično koriste. Za razliku od mnogih pojava kojima se može prikrpiti epitet nacionalnog, siromaštvo je anacionalno i zajedničko svima koji žive u njemu, pa i u Sandžaku. Većini Srba i Bošnjaka u ovom regionu vladavina SNS-a nije donela ništa dobro, ali su zato pojedinci enormno profitirali, posebno oni koji su svoja nacionalna "pakovanja" uspeli dobro da unovče. Svaki ponaosob, imali su i svoje specifične razloge, pa nije naodmet da ih prelistam kako bi slika bila potpunija i jasnija.

LJAJIĆ; ZUKORLIĆ; UGLJANIN: Večiti ministar svih vlada od 2000, Rasim Ljajić nije ni krio da je angažovao čitavu kamarilu "ubeđivača" jer nije tajna da je veliki vođa koalicionim partnerima zapretio da će ostati bez beneficija ako ne isposluju obećane glasove. Paralelno s tim, sve češće i sve glasnije u Novom Pazaru poslednjih meseci mogu da se čuju priče o korumpiranosti uskog Ljajićevog kruga, kao i opskurnoj ulozi Ljajićevog brata u korupcijskim aferama i trgovini radnim mestima. Dozvolite mi da budem lična, pa da kažem da dugo nisam želela da poverujem u ta govorkanja jer sam ličnim angažmanom mnogo doprinela da Ljajić dođe na vlast u većini sandžačkih opština na izborima 2008. Da u čaršijskim haberima ima istine, uverila sam se suočena s katastrofalnom kadrovskom politikom, zapošljavanjima ljudi čije su diplome i znanja sporni, kao i sa posrednim ili neposrednim dokazima o brojnim slučajevima koji pokazuju da su zloupotrebljeni politički uticaj i pozicije moći. Podrška koju Ljajić daje Vučiću motivisana je isključivo zaštitom udobnog položaja koji pruža mogućnost enormnog bogaćenja i moći.
Isti motiv ima i novi "mali od palube" Muamer Zukorlić, koji je, posle duge potrage, konačno našao političkog pokrovitelja pred kim može da igra otvorenih karata i koji će blagosiljati i prigrliti njegove kriminalne rabote. Brak iz interesa Vučića i Zukorlića traje dve godine i već je rezultirao neverovatnim brojem afera, od uzurpacije kulturno-istorijskih spomenika preko divlje gradnje u centru Novog Pazara, koja po svom divljaštvu nema pandan u novijoj istoriji, do pozicije predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije.
Čini mi se umesnim da na ovom mestu podsetim čitaoce da je pre samo šest godina iz Zukorlićeve trovačke kuhinje iznedren idiotski tekst indikativnog naziva – "Aida Ćorović sa ravnogorcima i Ljajićem", objavljen u Danasu 14. 2. 2011. u kojem, između ostalog, piše: "Kulminacija takvih odnosa vlasti spram Bošnjaka ogleda se u masovnim strijeljanjima 'nepodobnih' građana muslimanske vjere na Hadžetu u Novom Pazaru i drugim stratištima četrdesetih godina dvadesetog vijeka, odnosno nacional-fašističkim divljanjima ostrvljenih zvijeri koje su proizvele genocid u Srebrenici i mnoga druga zlodjela. Sve je to učinjeno nakon mašinerijskog instaliranja neistina o bošnjačkom narodu, koje je počinjalo upravo ovako kako danas čini spomenuta gospođica Ćorović, u Pazaru poznatija kao Šica, preko plaćenika koji zarad sitnijeg ili krupnijeg zadovoljenja materijalnih ili nekih drugih ambicija pljuju po vlastitom narodu, ne birajući ni vrijeme ni sredstva da, ljagajući svoj narod, obijede i sopstvenu porodicu."
Ne znam da li treba da podsetim Zukorlića da su neki od tih "ostrvljenih zvjeri" isti oni s kojima sada trabunja o ljubavi i pomirenju. Volela bih da znam koliko iznosi težina tog "sitnijeg ili krupnijeg zadovoljenja materijalnih ili nekih drugih ambicija", koja je motivisala ovog lika koji je malo političar, a malo "zamrznuti" muftija, da izgovori sledeće reči: "Konsultovao sam se sa božijim zakonima i praksom poslanika Muhameda a.s. i odlučio da podržim Vučića"; i još, "Allah najbolje zna, je li to dobro, ja verujem da jeste, ja za to imam argumente, sva pravila božijeg i ljudskog zakona sam ispoštovao pri donošenju odluke. Nisam to uradio nasamo, nisam bajao i ništa nisam uradio pojedinačno. Konsultirao sam baš onako kako nas uči KUR'AN i Poslanik tako sam uradio i nakon svih tih argumenata sam to odlučio". Tada je Zukorlić izjavio i da je "Zoran Đinđić podržavao Srbe u Bosni. Zoran Đinđić je podržavao rat Srba u Bosni i govorio da Srbi u Bosni vode legitimni rat i kada je Milošević tražio da se rat zaustavi, on je bio za to da se nastavi, je li to ne znate".
Podržavajući Vučića, i tako simbolički amnestirajući ga za "sto za jednoga", ali i sve ono što je Vučić uradio i govorio tokom devedesetih, Zukorlić je pljunuo na sve muslimane i Bošnjake od kojih je godinama tražio versku i političku podršku i legitimitet. Bez stida i srama, pa vas ja pitam, braćo i sestre Bošnjaci i Bošnjakinje, imate li jasniju sliku ko je sada ravnogorac i plaćenik i koje su to "nacional-fašističke zvjeri" koje proizvode novi genocid, genocid nad već ubijenima i progonjenima!? Smeta li vam, vi pravoverni, onaj srebrenički cvet na Zukorlićevom reveru dok ljubi skute Mladićevom "lepljivaču plakata"? I da li vas je bar malo stid što ste dopustili da vas proda kao da ste petparačka roba na pazarskoj pijaci!?
Uloga poslednjeg od ova sandžačka "tri kralja", Sulejmana Ugljanina, za razliku od prethodne dvojice bila je prilično jednostavna. On je očajnički želeo da se dokopa bilo kakve vlasti, s obzirom na to da mu je stranka na ivici opstanka, ni za struju nema, a gladna usta ištu još koju foteljicu. Izmaklo se tepihče državnih jasli, nema poziva za "ministarstvo bez portfelja", nikome ne trebaju usluge proverenog profesionalnog Bošnjaka. Veseli Ugljanin se upljuvao da preti međunarodnim snagama, išao po Kosovu da se uslikava s Tačijem i pretio ljutim bošnjačkim nemirima, ali, avaj, ostade vlast gluva i slepa na toliku kuknjavu. Ali se Ugljanin, po zanimanju Bošnjak, doseti đavla kako da išibicari komadić lokalne vlasti, uharica je i to na ovoliku krizu! Kao oprobani "preletačević", tokom predizborne kampanje podržao je Sašu Jankovića, doduše, prilično ispotiha, ali mu je na lokalu na raspolaganje pružio infrastrukturu, pre svega kontrolore za biračka mesta. Oni koji su pratili lokalne sajtove mogli su da pročitaju vodopade pljuvanja koje su Ugljaninu uputile Ljajićeve podrepne muve, a onda se iznenada desio kopernikanski obrt pazarske šibicarske politike – Ugljanin sa Ljajićem pravi plan prema kojem će se bez talasanja pokrasti glasovi, a zauzvrat će Ugljaninova stranka postati deo gradske vlasti u Novom Pazaru.

NEVEROVATNO LAK KONSENZUS: I kupleraj je mogao da počne s radom! Sva trojica "bošnjačkih lidera" i vlasnika svega bošnjačkog na ovom i onom dunjaluku su opet, ruku pod ruku, zajedno i u velikoj ljubavi smislili šta je to najveći bošnjački interes i šta će nas to najviše usrećiti. Neverovatno kako je lako postignut konsenzus među dojučerašnjim ljutim neprijateljima i kako se još jednom pokazalo da nema boljeg lepka za držanje bratije na okupu od učešća u zajedničkom zlodelu. I još kad nas ne bi ubeđivali da je sve dogovoreno i urađeno zarad stabilnosti na lokalu, možda bih i mogla da progutam! Ovako, samo bih dodala, izvinite što dosađujem, da li neko misli o tome kako se osećaju porodice onih koji su izginuli ili ostali invalidi u međusobnom njihovom ratovanju oko vlasništva nad Sandžakom na nekim prethodnim izborima? Mene je opet stid, bez obzira na to što nema razloga, i žao mi je mahnitog sveta koji je glavu dao za ovakve vođe.
Elem, glasovi su pokradeni upravo onako kako smo videli na telefonskom snimku koji je ovih dana zapalio društvene mreže, a za koji nas nadležni ubeđuju da je "šala i komika". Vidim da je sprdačina krenula odmah, pa se i ja pridružujem "konstataciji" da je to tradicionalni običaj u Bošnjaka da nakon izbora svako kod kuće ima biračku kutiju od pleksiglasa, sa karakterističnom vrpcom i pečatom, kao i originalne, ispečatirane biračke listiće, pa se zezamo do mile volje! Ako se ne šalimo, u realnom životu se krađa glasova dešavala tako što na većini biračkim mesta nije bilo nikog drugog do kontrolora narečenih nam lidera, a i tamo gde je bio poneki nesretnik koji se, možda, odupirao muvanju, taj je lako bio ućutkan. Dijapazon se kretao od zastrašivanja i pretnji preko ucena do kupovine, tako da je krajnji ishod neverovatna "podrška" Vučiću.
Podsetiću sve nas da se identična "klepačina" desila oktobra 2006. tokom referenduma, kada je ispalo da su Novopazarci, Sjeničani i Tutinci podržali donošenje Ustava sa više od 80 odsto. Igrom slučaja, tada sam bila nezavisna posmatračica, dva dana sam okapavala na većini biračkih mesta i nisam uspela da prebrojim više od dvadesetak ljudi. Oprobani recepti za krađu radili su provereno i dobro i ovog puta, šta god tvrdio RIK i šta god kokodakali naši politički eksponenti.
Na koncu, računa se samo ono što se izbrojati može, ko te pita kako su glasački listići popunjavani, u čijoj kući ili na biračkom mestu i da li u selu Lukare ili Lukocrevo, da li u Pazaru ili Tutinu, važno je da Rasim ostaje u Vladi, Muamer može nesmetano i dalje divlje da gradi, a Suljko je opet u lokalnoj vlasti. Tako nam i treba kad su nam sopstveni životi manje važni od njihovih novčanika, bankovnih računa i nekretnina.
Ali, da ne bude da svi ćutimo na ovu sramotu, ja neću da ćutim i budem podobna i nikad nisam bila i ne želim da budem podobna ako to znači da budem protiv zakona, morala i opšteg interesa. Zato, s punim pravom i odgovornošću poručujem ovom našem "crnom trilingu" da se stide i neka ih je sram, ali znam da niti imaju obraza, ni časti, ni srama, oni će razumeti samo jednu reč – od..bite! Vas trojica ste već prošlost, samo to neko treba da vam kaže pošto nemate ni toliko obraza da odete sami. 

Novi magazin br. 312, 20. april 2017.

Comments

Popular posts from this blog

Uzimanje mere

Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Svi predsednici Srbije