Politička kvadratura kruga

Srbija treba da se vrati na nasleđe prokaženog Ustava iz 1974. i da proklamuje kontinuitet sa republikom stvorenom u antifašističkom ratu

Piše: Bruno Đurđević

Iznenađeni smo jasnoćom i odlučnošću desnog pozicioniranja opozicionog Saveza za Srbiju. To nije prvi put da građanska scena ostaje iznenađena. Slično je bilo 6. oktobra 2000, kada je Koštunica visoko istakao očuvanje tekovina Miloševićevog režima kao prioritet u odnosu na proklamovane ciljeve od prethodnog dana. Pa onda kada je Tadić okrenuo Demokratsku stranku i uključio je u Koštuničin glavni tok. Pa kada je prononsirani nacionalista Nikolić dobio predsedničke izbore i otvorio put za sadašnji autoritarni poredak. Konačno, kada je Đilas posle dugog ćutanja objavio savez na dokazano gubitničkim ideološkim pozicijama, a Lutovac mu pridružio Demokratsku stranku.

PUN KRUG OPOZICIJE: Opoziciona politička scena je za jedan naprednjački mandat okrenula pun krug. Januara 2014, uoči predsedničkih izbora, Đilas je nagovestio moguć zaokret s Tadićevog političkog kursa, na šta je dojučerašnji predsednik DS-a odgovorio paničnim cepanjem stranke kako bi se sprečilo njeno skretanje s pravovernog kursa borbe za Kosovo. Četiri i po godine kasnije, jula 2018, Đilas formira savez pod parolom “Kosovo je Srbija”. Da ironija bude veća, upravo se Tadić pominje kao glavni potencijalni partner Saše Jankovića u formiranju alternativne opozicione koalicije koja, nasuprot Đilasovom savezu, gravitira priznanju realnosti na Kosovu.

Dok nas nacionalistički program iznenađuje svojom vitalnošću i sposobnošću da se reprodukuje uvek u novom obličju i s novim akterima, ali s nepromenjenom strateškom vizijom države i društva i stabilnom većinskom podrškom, dotle alternativa tavori na margini političke scene. U početku su bili reformisti i UJDI, koji su nestali sa raspadom Jugoslavije, otvarajući put za Građanski savez. On se utopio u DS u trenutku kada je Đinđić u sukobu s nacionalistima prihvaćen kao autentičan građanski lider. Uskrsnuo je kao LDP kada je Tadić odveo DS sa Đinđićevog puta. Sve vreme na ovoj strani bio je i LSV, da bi se zajedno sa LDP-om izgubio u blatu korupcije. Samo kada su imale harizmatične lidere poput Ivana Đurića ili Čedomira Jovanovića, građanske snage su mogle da prebace cenzus. Pod vođstvom Vesne Pešić bile su im, međutim, neophodne koalicije da bi uopšte opstale na sceni.

Program građanskih snaga u svim njihovim obličjima uvek je isti. On podrazumeva demokratsku državu zasnovanu na društvenom ugovoru građana umesto na njihovoj nacionalnoj pripadnosti. Očekivanja da će nacija, umorna od stalno istih konflikata u koje je uvlači dominantna politička matrica, konačno doći do preumljenja i prihvatiti građanski program ne samo da ostaju neispunjena već konflikti upravo učvršćuju inat i upornost s kojim se nacija te dominantne matrice drži. Događa se, u stvari, da suočeni s nemogućnošću ostvarenja svojih ciljeva, većinski nacionalisti teže kompromisu sa svojim neprijateljskim okruženjem. Upravo u trenucima kompromisa najjača je represija i hajka na one koji izvorno drugačije misle.

POSTAVLJA SE PITANJE POSTOJI LI NEKI POLITIČKI PUT ZA SAMOG JANKOVIĆA, ALI I ZA SVE DEMOKRATSKI OPREDELJENE GRAĐANE SRBIJE KOJI BI IZMEĐU STALNO ISTOG NACIONALISTIČKOG MEJNSTRIMA I STALNO MARGINALNE GRAĐANSKE OPCIJE VODIO KA OBNOVI DEMOKRATSKOG PORETKA I IZLASKU IZ TRI DECENIJE DUGOG BAULJANJA ZEMLJE NA CIVILIZACIJSKOM RUBU

Građansku opciju danas zastupa Saša Janković. Ne toliko sopstvenim političkim stavovima, jer to su stavovi jednog nacionalno pravovernog konzervativca, koliko dejstvom svojih pristalica, koje uglavnom dolaze s građanskog pola, i zračenjem same političke pozicije koju je zauzeo, Janković je, hteo ne hteo, postao građanski lider. Određena evolucija njegovih političkih uverenja evidentna je u odnosu na trenutak stupanja na političku scenu. Izgubilo se traženje oslonca u patriotskim stereotipima, dok je, sa druge strane, otvorena tema Kosova i potrebe da se prihvati realnost.

Janković ima politički kapital sa prethodnih predsedničkih izbora. Postoji rizik da se taj kapital istopi. Na to će najviše uticati politički program ili, preciznije rečeno, ideološka platforma s kojom će Janković pre ili kasnije morati da istupi kako bi parirao artikulisanom stavu Đilasovog Saveza za Srbiju. Janković već godinu i više od početka političkog delovanja okleva da se jasno politički izjasni, i dobro je što je tako jer njegovo izjašnjavanje pre godinu dana ne bi bilo isto kao što bi moglo da bude danas. Ali do njega će neminovno doći.

GRAĐANSKA OP(OZI)CIJA: Janković je jednom izašao iz udobnosti pozicije unutar nacionalnog mejnstrima i bilo bi besmisleno da se na tu poziciju vrati. To bi ga ostavilo i bez političke organizacije koju nastoji da izgradi. Sa druge strane, zauzimanje građanske pozicije upražnjene padom Jovanovića i Čanka siguran je put ka tradicionalnom rejtingu građanske opcije na ivici cenzusa i političke margine.

Postavlja se pitanje postoji li neki politički put za samog Jankovića, ali i za sve demokratski opredeljene građane Srbije koji bi između stalno istog nacionalističkog mejnstrima i stalno marginalne građanske opcije vodio ka obnovi demokratskog poretka i izlasku iz tri decenije dugog bauljanja zemlje na civilizacijskom rubu.

JUGOSLOVENSKI KOMONVELT SA JEDINSTVENOM EKONOMIJOM, KULTUROM, SAOBRAĆAJNIM VEZAMA, POVEZAN JEDINSTVENIM SRPSKOHRVATSKIM JEZIKOM KAO LINGUA FRANCA, OČIGLEDNO POSTOJI, UPRKOS SVIM NASTOJANJIMA DA SE IGNORIŠE I ONEMOGUĆI

Takav put postoji. Srbija je investirala 20. vek i ogromne žrtve u stvaranje Jugoslavije i dva puta je doživela katastrofalan neuspeh koji je rezultirao krvavim raspadom zemlje. Oba puta, i tridesetih i osamdesetih godina, Srbija je reagovala na ogromnu traumu neuspeha Jugoslavije tako što je stala na srpsko stanovište, formulišući ideologiju srpskog ekskluzivizma. Politika vođena u inat protivnicima završila je, kao svaki inat, oba puta u tragediji. Prvi put Srbija se izvukla iz inata zahvaljujući alternativnom komunističkom projektu obnove Jugoslavije. Druga epizoda politike inata još uvek traje i ne vidi joj se kraj.

Jugoslovenski projekat da se srodne i slične nacije udruže u jedinstvenu državu nije uspeo. Jugoslovenske nacije postoje kao zasebne od početaka istorije i očigledno im je suđeno da takve i ostanu. Sa druge strane, jugoslovenski komonvelt sa jedinstvenom ekonomijom, kulturom, saobraćajnim vezama, povezan jedinstvenim srpskohrvatskim jezikom kao lingua franca, očigledno postoji, uprkos svim nastojanjima da se ignoriše i onemogući.

Budući da stvari tako stoje, svaki politički projekat koji se zasniva na ideji o srpskom ekskluzivizmu osuđen je na lagano propadanje. Sa druge strane, ona politička inicijativa koja uspe da prepozna realnost egzistencije Srbije u jugoslovenskom kontekstu ima potencijal da zemlju polako izvede sa stranputice kojom se trideset godina kreće.

Srbija treba da se vrati na nasleđe prokaženog Ustava iz 1974. i da proklamuje kontinuitet sa republikom stvorenom u antifašističkom ratu, koja je tim ustavom faktički postala suverena država i kojoj je zaključkom Badanterove komisije 1991. priznata nezavisnost. Takva Srbija ne teži da uspostavi državu u etničkim granicama, pa nema pretenzije i ne osporava integritet drugih jugoslovenskih država. Sa druge strane, ona ne prihvata promenu granica i etnički motivisanu secesiju Kosova i teži da se s Kosovom u budućnosti ponovo ujedini, prihvatajući model dve Nemačke kao privremeno rešenje.

Novi magazin br. 380, 9. avgust 2018.

PODRŽITE NAŠ RAD TAKO ŠTO ĆETE OTVORITI NEKU REKLAMU!

HVALA VAM :)