Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Pohlepa pojedinaca, besparica i nemar državnih kontrolnih organa, glavni krivci za to što gotovo svakodnevno budu otkrivene velike količine materija koje direktno ubijaju ljude i živi svet. Od 2020. godine nećemo moći da izvozimo opasan otpad, nemamo postrojenja za njegov tretman, ali ni plan gde bismo ih izgradili

Piše: Nebojša Pešić

Nesumnjiva je činjenica da se u Srbiji iz godine u godinu beleži porast malignih oboljenja, kao i steriliteta kod mladih. I dok se stručnjaci spore oko toga da li je reč o posledicama bombardovanja osiromašenim uranijumom ili o nečem drugom, ove godine je kao grom iz vedra neba odjeknulo otkrivanje velike količine opasnog otpada na više lokacija. Dobar deo tog otpada je kancerogen, a prilično poražavajuće deluje saznanje da su ove ekološke bombe koje sami sebi podmećemo proizvod ljudske pohlepe, nedostatka novca i nemara državnih organa zaduženih za kontrolu.

JASNI PROPISI: U Srbiji više od 200 registrovanih postrojenja godišnje proizvede oko 80.000 tona opasnog otpada, koji prema propisima mora da se na odgovarajući način uskladišti ili tretira u centrima koji su uglavnom van Srbije. Time se uglavnom bave operateri koji za uklanjanje i tretman opasnog otpada dobijaju novčanu naknadu. Propisi su više nego jasni:

“Sakupljanje opasnog otpada vrši ovlašćeni operater, koji ima dozvolu za sakupljanje opasnog otpada izdatu od nadležnog organa.

Transport opasnog otpada jeste prevoz otpada van postrojenja koji obuhvata utovar, prevoz (kao i pretovar) i istovar otpada, i ovim se može baviti samo lice koje ima dozvolu za transport opasnog otpada izdatu od nadležnog organa.

Otpad se transportuje u zatvorenom vozilu, kontejneru ili na drugi odgovarajući način kako bi se sprečilo rasipanje ili ispadanje otpada prilikom transporta, utovara ili istovara, i kako bi se sprečilo zagađenje vazduha, vode, zemljišta i životne sredine.

Transport opasnog otpada može se vršiti samo ADR opremljenim vozilima i sertifikovanim vozilima (cisterna) kojim upravljaju vozači sa sertifikatom o stručnoj osposobljenosti za transport opasnog tereta – ADR. Kretanje opasnog otpada uvek prati Dokument o kretanju otpada koji popunjava proizvođač, odnosno vlasnik, i svako ko preuzima opasan otpad. Proizvođač, odnosno vlasnik opasnog otpada dužan je da trajno čuva kopiju dokumenta kojim se potvrđuje da je kretanje otpada završeno i koji sadrži potpis i pečat primaoca otpada.”

Kako se onda dogodilo da na više lokacija u okolini Obrenovca bude pronađeno gotovo sto tona opasnog otpada koji je zakopao Zoran Marković, vlasnik firme Nitor trans, da u istom periodu u Novom Sadu bude otkriveno više od 1.000 tona opasnog i toksičnog otpada, a u Pančevu i Bavaništu više od 100 tona kancerogenih materija u vlasništvu firme Eko 21. U ovom slučaju posebno je zanimljivo što je protiv firme Eko 21 još u aprilu 2017. godine pokrajinski Sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine podneo krivičnu prijavu zbog nezakonitog skladištenja opasnog otpada, a ona je i dalje nesmetano radila.

Još eklatantniji primer je od pre mesec dana, kada su dvojica direktora španske kompanije FCC EKO za Srbiju uhapšeni zbog sumnje da je njihova firma na deponiji u Kikindi već izvesno vreme zakopavala toksičan i kancerogeni otpad, kojim je direktno natapana zemlja! Reč je o neposrednoj kontaminaciji opasnom supstancom nastalom iz benzena, nafte i mazuta. Istražni organi utvrdili su da je preko otrova nasipan kreč, pa sloj zemlje. Pronađena su i dva ogromna creva, kojima su se toksini direktno istakali u zemlju. Zbog ovakvih nalaza policija je po nalogu Osnovnog javnog tužilaštva u Kikindi uhapsila Bojana Markovića (43), generalnog direktora FCC EKO, i Gorana Krstića (52), direktora operative ove firme. Nemanja Erceg, pomoćnik Pokrajinskog sekretarijata za urbanizam i zaštitu životne sredine, tada je izjavio da je firma FCC EKO i prošle godine kršila propise i na regionalnu deponiju u Kikindi odlagala opasan otpad, ali se tada zvala A.S.A. EKO. To je utvrdila pokrajinska inspekcija za zaštitu životne sredine.

“Zbog toga smo zabranili rad dva mobilna postrojenja u kojima je tretiran opasan otpad, pretežno naftna isplaka koja je tu transportovana sa objekata NIS-a. Jedno je bilo postrojenje FCC EKO, a drugo Eko tank. FCC EKO ima dozvolu samo za skladištenje inertnog otpada, a to je azbest”, rekao je Erceg.

ENORMNE ZARADE: U čitavom sledu događaja motiv pojedinih operatera je jasan – novac. Oni, naime, od kompanija koje kao nusproizvod imaju opasan otpad, ali i od države, naplaćuju novac za njegovo uklanjanje. To najčešće podrazumeva izvoženje otpada u zemlje EU, koje imaju postrojenja za njegov tretman. Umesto da plate transport i tretman otpada, nepropisno ga skladište, istaču na deponijama ili zatrpavaju u njivama i za sebe zadržavaju ogromne sume novca. Ako se uklanjanje opasnog otpada naplaćuje 1,5 do tri evra po kilogramu, jasno je da će jedan “zaboravljeni” šleper od 20 tona vlasniku doneti u džep između 30 i 60 hiljada evra.

Nije, međutim, jasno kako šleper može da bude zaboravljen.

Predstavnik firme Eko Hemik iz Novog Sada Vladimir Babić tvrdi da je u Srbiji jednostavno nadzirati kretanje opasnog otpada jer poslodavac mora da ga najavi, te da se sve radi uz pomoć aplikacije koja je dostupna na sajtu Agencije za zaštitu životne sredine.
Nalaženje opasnog otpada na lokacijama u Srbiji, prema njegovom rečima, bilo je “očekivano” i nije posledica “istorijskog otpada od pre 20 ili 30 godina”.
“Sve je to posledica delovanja proizvođača otpada i operatera koji se bave otpadom u poslednje dve ili tri godine, otkad važeći zakon postoji. Sve je to uredno prijavljeno i bilo je dostupno nadležnima jer proizvođač otpada mora da najavi kretanje opasnog otpada državi 48 sati pre planiranog kretanja, pa inspekcijski i nadležni organi imaju uvid. Neće biti da je u pomenutim slučajevima kriv operater, a da nije kriva država i inspekcijski nadzor. Krivi smo i zato što ne razumemo, ne znamo problematiku, a udar na budžete doprineo je da nas baš nešto i ne interesuje”, kaže Babić.

Osim odgovora na pitanje kako to da se pojedinim kontingentima opasnog otpada gubi trag kada je procedura za njihovo praćenje prilično prosta i transparentna, država nema odgovor ni na pitanje da li će se Srbija, pošto nema centre za tretiranje, pretvoriti u deponiju opasnog otpada posle 2020. godine, kada neće biti moguć njegov izvoz u države koje imaju postrojenja. Preporuka Bazelske konvencije UN, naime, glasi da od 2020. svaka zemlja preuzima odgovornost za svoj opasan otpad. Srbija ne samo da nema postrojenja već nema ni jasan plan da li će ga i gde izgraditi. Dosad je bilo pokušaja da se takav centar gradi u Kragujevcu, Ćićevcu, Rumi, Leskovcu, ali, prema rečima ministra za zaštitu životne sredine Gorana Trivana, nijedna lokalna samouprava u Srbiji ne želi takav pogon na svojoj teritoriji.

ROK ISTIČE: Godinu i po dana pre isteka roka za zabranu izvoza opasnog otpada, ministar Trivan ima tek ideju kako bi ovaj problem mogao da se reši.
“Na osnovu urađenih ispitivanja i procene naših stručnjaka, koji stoje rame uz rame sa svetskim, možda bi moglo da se razgovara o tome da postojeća termoelektrana “Morava” kod Svilajnca postane mesto gde bi se radio fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, rekao je Trivan. Prema njegovim rečima, to je projekat “Elektroprivrede Srbije” jer se “Morava” polako gasi, a lokacija na kojoj se nalazi je odlična za ovaj posao. On je naveo da bi vrednost te investicije mogla da bude oko 20 miliona evra, kapacitet oko 43.000 tona godišnje, ali da je to zasad samo ideja i njena realizacija zavisiće od odluke EPS-a. Nepoznato je i šta o toj ideji misli Opština Svilajnac.

Ono što je poznato, to je da nadležno ministarstvo nema dovoljno para za zbrinjavanje opasnog otpada, naročito onog “istorijskog”, koji je posle “uspešne” tranzicije ostao o pustim halama ugašenih industrijskih postrojenja. Procenjuje se da postoji 70 takvih ekoloških bombi sa oko 300.000 tona opasnih materija.

Udruženje reciklera Srbije saopštilo je da država nenamenski troši novac od ekološkog poreza, ukazujući na to da je državna administracija u poslednjih osam godina na račun eko takse naplatila ukupno 49,2 milijarde dinara, dok je za tretman 400.000 tona opasnog otpada isplaćeno samo 12,5 milijardi dinara.

“Novac mora da se troši na tretman otpada ili ćemo se i dalje suočavati sa hiljadama tona skrivenog opasnog otpada, kao što je bio slučaj u Novom Sadu, Obrenovcu ili Apatinu”, navode iz Udruženja reciklera.

Dodaju da politika “zagađivač plaća” daje rezultate, ali i da je neophodna odlučna saradnja Ministarstva finansija i Ministarstva zaštite životne sredine jer stabilno finansiranje zaštite životne sredine predstavlja i jedan od zahteva EU za otvaranje Poglavlja 27.

O nepravednoj raspodeli para govori i sam ministar Trivan, navodeći da sav novac od ekoloških taksi treba da ide na zaštitu životne sredine. Kako kaže, Ministarstvo za zaštitu životne sredine je od taksi u državnu kasu uplatilo 10,2 milijarde dinara prošle godine.

“Procena je da ćemo ove godine imati 11 milijardi. Pri tom, samo polovina tog budžeta završi u zelenom fondu. Tim novcem raspolaže Ministarstvo finansija, a ja se s tim ne slažem”, rekao je Trivan.

Na njegova upozorenja zasad niko ne reaguje, a vreme ističe dok tajmeri na ekološkim bombama otkucavaju. Nećemo valjda da čekamo da neka eksplodira da bismo se opametili.

PRVE PRESUDE ZA ZLOČIN PREMA ŽIVOTNOJ SREDINI

Početkom maja Okružni sud u Obrenovcu doneo je prve presude za ilegalno skladištenje otpada u Vukićevici. Dve osobe osuđene su na četiri godine zatvora i 600.000 dinara kazne, odnosno godinu i po dana zatvora i 150.000 dinara. Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan tada je rekao da prve presude za nepropisno odlaganje opasnog otpada pokazuju da je u Srbiji počelo ozbiljno da se odgovara za “zločin prema životnoj sredini”. On je dodao i da će se zalagati da se pooštre kazne za ovo krivično delo.

Novi magazin br. 381-382, 16. avgust 2018.

PODRŽITE NAŠ RAD TAKO ŠTO ĆETE OTVORITI NEKU REKLAMU!

HVALA VAM