Presuda koja opominje

Oslobođeni pripadnici JSO

Iako su teško naoružani specijalci 2001. odbili poslušnost komandi i blokirali auto-put pod komandom oficira kasnije osuđenih za ubistvo Zorana Đinđića, sud je ovaj čin okarakterisao kao protest, a ne oružanu pobunu. Da li je ovo uvod u nove “proteste” sa oružjem ili u oslobađanje Đinđićevih ubica

Piše: Nebojša Pešić

Srbija je zemlja čuda. Između ostalog, i po tome što je u njoj, po svemu sudeći, stotinak ljudi u teško naoružanim vojnim hamerima i oklopnim vozilima može da blokira glavnu saobraćajnicu u zemlji i da se taj čin tretira kao protest. Tako je bar proizilazilo iz izjave koju je u novembru 2001. godine dao tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica povodom pobune Jedinice za specijalne operacije.

BELI MANTILI: “Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari, oni izađu u belim mantilima… protestuju pripadnici JSO, oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima… mislim da je to sasvim u redu i da je to njihov način kako oni to ispoljavaju”, rekao je tada Koštunica, čija je ustavna obaveza tada bila da čuva bezbednost zemlje.

Sedamnaest godina kasnije Specijalni sud u Beogradu oslobodio je bivše pripadnike Jedinice za specijalne operacije (JSO) optužbi za organizovanje oružane pobune 2001. godine, uz obrazloženje koje se dobrim delom temelji na Koštuničinim postulatima. Jednoglasnom odlukom oslobođeni nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija i bivši komandant Zvezdan Jovanović (inače osuđeni za ubistvo Zorana Đinđića), Veselin Lečić, Dragiša Radić, Vladimir Potić, Dragoslav Krsmanović i Mića Petraković. Protiv optuženog Dušana Maričića postupak je razdvojen jer je veštačenjem utvrđeno da zbog lošeg zdravstvenog stanja ne može da prati suđenje.

TURSKI PRIMER: Sudski proces trajao je šest godina, a predsedavajući sudskog veća Dragomir Gerasimović rekao je da je oslobađajuća presuda doneta posle detaljnog uvida u materijalne dokaze i iskaze svedoka na osnovu kojih je zaključeno da nije reč o pobuni već o protestu. On se pozvao i na stenogram sa sednica Vlade kojima je predsedavao premijer Zoran Đinđić, na kojima je konstatovano da nije bila ugrožena bezbednost države i da je na njima korišćena reč protest, a ne pobuna. Takođe, Vlada nije proglasila vanredno stanje i službe bezbednosti nisu stavljene u borbenu gotovost. On je naveo da su bivši pripadnici Surčinskog klana svedočili na osnovu posrednih dokaza tokom postupka, a da su svedočenja Čedomira Jovanovića i bivšeg ministra Dušana Mihajlovića bila u suprotnosti sa dokazima i da su u pitanju “naknadna sećanja”. Gerasimović je pobunu JSO uporedio i s pokušajem vojnog udara u Turskoj 2016. godine: “Da nije bilo oružane pobune u tome, govori to kako se ponašala država Turska u takvoj situaciji, ovde su takve reakcije izostale”.

U obrazloženju presude, međutim, nema objašnjenja okolnosti u kojima se pobuna odvijala niti zašto su izostale reakcije države. Okolnosti i položaj Vlade Zorana Đinđića u novembru 2001. možda najbolje ilustruje izjava nekadašnjeg potpredsednika Vlade data Radiju B92 nekoliko dana posle atentata na premijera u martu 2003.

“Ja ne znam za primer države u kojoj predsednik Vlade nema nikakvu kontrolu nad carinom, nad vojskom, nad obaveštajnom zajednicom, to su elementi funkcionisanja svakog društva. Nismo mi bili iznenađeni onim što se desilo u novembru 2001. godine i, ako pratite sve ono što je govorio Zoran Đinđić, videćete da za njega nije bilo neočekivano ono što se desilo u prošlu sredu (atentat prim. aut.), kao ni za mnoge druge. Mi smo pokušavali da izbegnemo taj ishod. I on lično, ali je to cena politike u ovom društvu”, rekao je Jovanović.

NEMOĆ ĐINĐIĆA: A pobuna JSO upravo je služila da testira (ne)moć tadašnje Vlade. Iako se u stenogramima sa sednica na koje se poziva sudija Gerasimović koristi reč “protest”, članovi Đinđićevog kabineta su i te kako razmatrali mogućnost da brane samu zgradu Vlade od oružanog napada, a prema rečima jednog sagovornika, posle procene da policija ne može (ili ne želi) da odbrani tu instituciju, ozbiljno se razmatrala mogućnost da se osoblje naoruža i samo brani.

Situacija je, dakle, bila daleko od razmatranja “protesta” i njegovog uticaja na saobraćaj u Beogradu. Upravo zato što su svi bili svesni da je reč o oružanoj pobuni, ali nisu bili sigurni mogu li da je okončaju sredstvima sile, kako to inače rade vlade u drugim zemljama.

A akcija JSO nesumnjivo je imala sve karakteristike oružane pobune. Brigadni general doc. dr Miodrag Gordić u naučnom radu “Oružana pobuna” rađenom za Generalštab daje definiciju oružane pobune.

“Krivičnopravni pojam oružane pobune izvodi se iz stavova sudske prakse i stanovišta teorije krivičnog prava. Osnovnim obeležjima oružane pobune smatraju se: a) akcija individualno neodređenog broja lica (u oružanoj pobuni učestvuje, po pravilu, veći broj učesnika, ali se taj broj ne može unapred odrediti); b) organizovana akcija – oružana pobuna ne nastaje spontano već kao rezultat određenih prethodnih delatnosti upravljenih na njeno pripremanje i usmeravanje, a iza nje najčešće stoji neka organizacija ili strana država; v) učesnici u oružanoj pobuni su naoružani oružjem ili nekim oruđem i spremni su da ga upotrebe, ali do same upotrebe ne mora doći; g) oružana pobuna uvek je usmerena na nasilno ostvarivanje određenih ciljeva – koji su najčešće usmereni na ugrožavanje ustavnog uređenja ili bezbednosti zemlje”, piše u studiji.

Auto-put je u novembru 2001. blokirala čitava četa pripadnika JSO sa 24 borbena vozila. Bili su naoružani kratkim i dugim cevima, a na vozilima su imali mitraljeze i bacače granata. Bili su izuzetno dobro organizovali i slušali su naređenja Milorada Ulemeka, koji je neformalno komandovao jedinicom. Oružje nisu upotrebili, ali su očigledno bili spremni na to jer se nisu odvajali od automatskih pušaka, držeći ih “na gotovs”. Odbili su naređenja pretpostavljene komande i prekinuli komunikaciju s njom. Vladi su ispostavili političke ciljeve kao što su smena ministra policije i ljudi u vrhu Državne bezbednosti. Iza sebe su imali podršku zemunskog klana, čije su interese zastupali i ovom prilikom tražeći oslobađanje njihovih članova. Na osnovu iskaza svedoka, imali su i podršku delova tajnih službi preko kojih je pravljena medijska priprema i koji su im, prema izjavama pojedinih učesnika, garantovali da se vojska, a ni delovi policije neće mešati.

PODRŠKA TAJNIH SLUŽBI: O postojanju pozadine koja još nije otkrivena govori i neposredan povod za pobunu, a to je hapšenje braće Banović u Obrenovcu radi njihovog izručenja Haškom tribunalu. Bez neke vidne potrebe, prilikom ovog hapšenja asistirali su i članovi JSO. Oni su po povratku u bazu ispričali da su uhapšeni pripadnici nekadašnje jedinice Vukovi sa Vučjaka, sestrinske jedinice Crvenih beretki, čiji su pripadnici pripadali komandnom kadru JSO. Odmah je “puštena buva” da će Đinđić sve da ih isporuči Hagu. Istovremeno, a da bi se obezbedila podrška dela policije, jedna tajna služba proturila je u medije lažni spisak od 362 pripadnika MUP koje navodno traži Tribunal. Ova očigledna podrška određenih bezbednosnih krugova ujedno objašnjava i zbog čega u zvaničnim stenogramima sa sednica Đinđićeve vlade stvari nisu nazvane pravim imenom. Tadašnji potpredsednik Vlade Žarko Korać to podrobnije objašnjava.

Korać kaže da Đinđić nije želeo da prizna da ne raspolaže silom da se suprotstavi JSO, budući da je Vojskom Jugoslavije komandovao tadašnji predsednik Vojislav Koštunica, dok MUP Srbije nije bio spreman da se suprotstavi jedinici Resora državne bezbednosti.

“To je tendenciozno izvukao bivši sekretar Vlade Dejan Mihajlov, ti su zapisnici i dalje pod oznakom ‘tajno’. Ali to se odnosi na selektivno izvučene rečenice u kojima Đinđić nije drugim članovima Vlade želeo da prizna nemoć, pa je umanjivao značaj tog događaja. Posle toga, kada su zapisničari napustili sednicu, nama je usmeno rekao da je to ozbiljno što se dešava i ja sam o tome i svedočio na sudu”, kaže Korać.

Bivši specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević marta 2012, kada je počeo postupak za organizovanje oružane pobune, objasnio je da je pobuna bila ispipavanje terena.

“Meni se čini da je pobuna JSO pre svega otkrila sve nedostatke sistema i njegovu slabost i da je, znajući za te parametre, bilo lako doneti odluku da se nakon nepunih godinu i po dana krene, sada ne na ministre, ne na načelnike nego na samog premijera”, rekao je Radisavljević.

Advokati odbrane su, naravno, pozdravili presudu, navodeći da je očekivana, pošto je ceo proces bio politički motivisan.

Božo Prelević, bivši koministar unutrašnjih poslova i advokat jednog od optuženih Veselina Lečića, ocenio je da je bilo očekivano da će bivši pripadnici JSO biti oslobođeni optužbi za oružanu pobunu 2001. godine i dodao da presuda pokazuje da ništa od onoga što je tvrdio tadašnji potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović nije dokazano.

U izjavi agenciji Beta Prelević je rekao da je iza svega bila ideja da se prozove tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica za nešto za šta nije bio odgovoran.

Posle izricanja presude burno su reagovali gotovo svi nekadašnji Đinđićevi saradnici, a najglasniji je upravo Čedomir Jovanović.

LIKOVANJE: “Nikakva presuda ne može poništiti ono što je bilo jasno i pre 17 godina, da je pobuna Jedinice za specijalne operacije bila uvod u ubistvo Zorana Đinđića. Zločinačko udruženje i tada i danas činili su političari, advokati, delovi tajne i javne policije, kao i svi oni kojima nije odgovaralo da Srbija bude moderna država nego su spas tražili u preživelim ostacima Miloševićevog režima i onima koji su u međuvremenu postali zaštitnici Miloševićevog nasleđa. Oni su izveli JSO na ulicu tog novembra, oni su pokušali nekoliko puta da ubiju Zorana Đinđića i planirali ubistva njegovih najbližih saradnika i oni su pucali 12. marta 2003. godine. Oni koji danas likuju su advokati, saradnici mafije, portparoli kriminalnih klanova, političari koji su tada radili protiv Vlade Zorana Đinđića, ali oni ne mogu pobeći od onoga što znamo i mi i oni – da su direktni pomagači ubicama Zorana Đinđića i nema te sudske presude koje će ih od toga osloboditi”, kaže Jovanović.

Na presudu je reagovala i Demokratska stranka, ali i druge stranke opozicije. Socijaldemokratska stranka (SDS) osudila je izricanje oslobađajuće presude pripadnicima Jedinice za specijalne operacije (JSO) zbog pobune 2001. godine i navela da je to pre svega politički stav aktuelne vlasti.

“Ovakvu presudu ocenjujemo pre svega kao politički stav ove vlasti i kontinuitet njihove politike koju su isti pojedinci na vlasti vodili i pre atentata na Zorana Đinđića, ali i opasnu poruku javnosti da živimo u kriminalizovanoj Srbiji u kojoj se aboliraju ne samo narko-karteli već i atentatori”, navodi se u saopštenju.

Na drugoj strani, predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj, koji se hvali time da je punomoćnik osuđenih atentatora, pozdravlja presudu i najavljuje “nove akcije”.

“Ovo je tek početak, uskoro ćemo se izboriti, odbrana će učiniti sa svoje strane, ja ću učiniti sa svoje, da se obnovi postupak za ubistvo Zorana Đinđića zbog bitnih kršenja Zakona o krivičnom postupku i zbog toga što su suđenja bila režirana i nameštena, presude ne mogu da opstanu”, rekao je ispred suda Vojislav Šešelj.

Ovim rečima Šešelj je na neki način potvrdio slutnje pojedinih opozicionih političara da postoji namera da se ubice Đinđića puste na slobodu. Vladajuća SNS se nije određivala prema presudi, a predsednik Aleksandar Vučić objasnio je da nije imao uvid u predmet.

Presuda se ipak tiče svakoga u ovoj zemlji, pa i njih jer stvara pravni presedan koji je najbolje objasnio dr Žarko Korać.

“Ako naše pravosuđe misli da je demonstriranje sa oružjem i u uniformi neka šala, onda je naše pravosuđe upravo poslalo poruku da pripadnici oružanih snaga ove zemlje mogu da rade šta im padne na pamet. Mislim da je to pitanje za čitavu državu, a ne samo za pojedince”, kaže Korać.

Nad ovim rečima svako, pa i vlast, treba da se zamisli. Znamo da su vozači koji su protestovali zbog poskupljenja goriva optuženi da podrivaju državu. Šta bi se dogodilo da nekome padne na pamet da, kao lekari u belim mantilima, danas blokira ulice u maskirnim uniformama.

Ipak, stvar još nije završena. Tužilaštvo za organizovani kriminal najavilo je da će se Apelacionom sudu žaliti na presudu kojom su sedmorica pripadnika Jedinice za specijalne operacije (JSO) oslobođena optužbi za oružanu pobunu 2001. godine.

NAORUŽANI DO ZUBA

Kada je reč o naoružanju, JSO je bio najsavremenije opremljen. Svojevremeno su korišćena tri tipa helikoptera – mi-24, b-212 i “gazela”. Ruski mi-24 (NATO naziv “hind”) vremenom se pokazao vrlo uspešnim u borbi protiv žive sile, oklopnih borbenih vozila i drugih ciljeva na zemlji i vodi. Helikopter b-212 je američke proizvodnje i u helikopterskoj jedinici bio je bar jedan. Osnovno oružje bilo je automatska puška m-70, domaće proizvodnje, kalibra 5,56 ili 7,62 mm. U njihovom naoružanju je i mitraljez m-84, kalibra 7,62 mm. Tu je i automatski bacač granata ags-17, kalibra 30 mm.
Jedinice za specijalne operacije postale su prepoznatljive po američkim vojnim terenskim vozilima “hamer”. Ovo vozilo je specijalno opremljeno i blindirano. Koristile su i borbeno oklopno vozilo bov-3. Ovaj samohodni protivavionski top pokazao se kao najefikasnije sredstvo za uništavanje snajperista i vatrenih tačaka u urbanoj sredini. U njihovom sastavu bili su još i domaće borbeno vozilo m-80a, kao i kanadski oklopni transporter “grizli”.

Novi magazin br. 377, 19. jul 2018.

DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU!