Napred drugi

Piše: Momčilo Pantelić

Političari, manite se ćorava posla. Pokušavate da kriziranjem u vašim redovima i programima kvarite raspoloženje podanika koji trenutno prosto žive za dugo iščekivanu fudbalsku utakmicu, ali vam to neće uspeti...

Takvo upozorenje nadređenima, stilizovano u članku komentatorke Gardijana, uputili su – Englezi pred polufinalni meč njihove reprezentacije s Hrvatima na Mundijalu. Posredno je vlastima poručeno: pustite da nacija uživa što joj bar dobro ide od noge, kad vama, takoreći, ništa ne ide od ruke (zapetljavanja oko ishitrenog Bregzita već su dovela do ostavke dva ministra i pada globalnog rejtinga).

Naivno sam verovao da ni ovdašnjim ljubiteljima fudbala ništa ne može da pomuti uživanje u Mundijalu. Potcenio sam snagu lokalnih “majstora kvariša”, mobilisanih da zadovoljstvo premetnu u nezadovoljstvo.

Razloga za ovdašnje nezadovoljstvo je, doduše, bilo. Reprezentacija je ispala već posle nadmetanja u grupi, čemu su doprineli i sudija i promena taktike da idemo “na sve”, da bi konačni rezultat bio – ništa.

I mnogi drugi su loše prošli – brzo su eliminisane čak i velike sile poput Nemačke, Brazila, Španije i Argentine, kao i zvezde kakve su nesporno Mesi, Ronaldo, Nejmar i Inijesta, a zablistali su favoriti iz senke – Belgija, Francuska, Hrvatska i pomenuta Engleska, sa svojim majstorima De Brujneom, Mbapeom, Modrićem i Kejnom. Nikome među mnogobrojnim gubitnicima, međutim, nije palo na pamet da se obračunavaju sa zemljacima koji su odabrali da, posle neuspeha svojih ljubimaca, podrže druge.

Poslovično krajnje isključivi i nakostrešeni pojedinci ovde su pak osuli paljbu po svima koji su navijali za Hrvatsku protiv Rusije. “Nepodobnicima” su prilepljene etikete “psihopate i ludaka zrelog za ludnicu”, “budale... koji ne zaslužuje ništa više od prezira”. U tako ispsovane uvršćen je i najuspešniji Srbin Novak Đoković, po čijim je teniskim dostignućima ova zemlja postala uvaženija nego po bilo kome drugom u savremenoj nam istoriji.

Citirana vređanja, rekao bih, samo potvrđuju krilaticu “ko ga oglasio, sam ga oprasio”. To jest, daju osnov za – autoportretisanje autora. U skladu s naslovima: “Nelagodnost u kulturi” (Frojd), “Univerzalna istorija beščašća” (Borhes), “Zli dusi” (Dostojevski), “Sumnjivo lice” (Nušić)...

Ličilo bi sve to i na Šekspirovo “Mnogo buke ni oko čega”, da se u tumačenje sportskih nadmetanja nije uključio i predsednik Srbije. Rekao je da je navijao za Rusiju jer “ne vidim zašto bih navijao za protivnike Rusije” iako priznaje da Hrvatska ima bolji tim, pa i da bi opet isto navijao, a “ovi što hoće da se dodvoravaju nekima na Zapadu neka navijaju za koga hoće”. Dodao je i da će Engleska (naspram Hrvatske) u Srbiji imati više navijača nego ikada (ovaj tekst je išao u štampu pre tog polufinalnog duela).

Političkih paradoksa je napretek. Kako se dodvorava Zapadu time što navija za Hrvatsku, čiji je tim bolji od ruskog? Zar nije dobrosusedstvo bitan uslov za ulazak u EU, za šta je potrebna i saglasnost Zagreba? Zašto će se više navijati za deo zemlje koja izlazi iz EU (Britanija) nego za onu koja ostaje i u njoj i u našem komšiluku?

PRAVI LJUBITELJI FUDBALA OSTALI SU MU ODANI I KAD SU NJIHOVI LJUBIMCI ELIMINISANI, PA SU PRIONULI DA NAVIJAJU ZA REPREZENTACIJE ČIJI IM SE STIL NAJVIŠE SVIĐA

A kad smo već kod, po mom mišljenju neprimerenog, povezivanja politike i sporta – zbog čega ovde nije iskazano oduševljenje što su svi polufinalisti Mundijala iz EU i što će četvrti put uzastopce fudbalski prvak sveta biti iz te zajednice, kojoj zvanično težimo? Zašto nismo izrazili zadovoljstvo što će makar trijumfom u “najvažnijoj sporednoj stvari na svetu” naš kontinent potvrditi da nije skrajnut na sporedni kolosek?

Bar u fudbalu Evropa, čijoj zajednici težimo, neprikosnoveni je lider – daleko iza sebe ostavlja pojedinačne gromade kao što su SAD, Kina, Rusija, Indija. Kako je nogomet i nama u srcu, uprkos produženim frustracijama, mogli bismo da se pridružimo slavlju zbog dominacije našeg kontinenta, pa da, možda, tako malkice relaksiramo naporne pregovore za prijem u EU.

Pridružio bih se oceni engleskog muzičara i aktiviste Stinga da je Mundijal ovoga puta preterivao u nacionalizmima. Nisam ipak pronašao podatak da je gledanost opadala sa smanjivanjem broja takmaca.

Pravi ljubitelji fudbala ostali su mu odani i kad su njihovi ljubimci eliminisani, pa su prionuli da navijaju za reprezentacije čiji im se stil najviše sviđa. Nacionalizam je tako poražen, kao u umetnosti, neodoljivom lepotom igre koju su nam priuštili drugi, a ne naši.

Mogla bi i politika tim putem, ali neće. Održava se svaljivanjem sopstvenih grešaka na druge. Pa se tako pojavljuju likovi koji će i zvanično da opajdavaju čak i sunarodnike što se dive tuđim zasluženim uspesima umesto da oplakuju naše, takođe zaslužene, neuspehe.

Ne bismo smeli da podlegnemo ni tom naletu šovinizma koji sada prerasta i u autošovinizam. Napred drugi koji nam se dopadaju kao da su naši, ma koji bili!

Novi magazin br. 376, 12. jul 2018.