Nacija je poslednji azil za neuspešne

Intervju Kokan Mladenović

Nema zastajanja, odmah nakon Sterijinog pozorja i velikog uspeha predstave “Jami distrikt” koja je nagrađena sa ukupno sedam nagrada, reditelj Kokan Mladenović radi u Banjaluci, gde režira Romčevićevu “Karolinu Nojber” a zatičemo ga u Bitolju u Makedoniji, gde radi “političku satiru na nacionalne grandomanije”, predstavu “No(je)vu Makedoniju”... O svemu tome i još ponečemu, sa Kokanom Mladenovićem razgovarala je Gordana Nonin

Foto: Branko Lučić

Bila je to velika pobeda nezavisne produkcije jer je Jami distrikt prva garažna predstava koja je nagrađena visokim priznanjima. Ukupno sedam nagrada na ovogodišnjem 63. Sterijinom pozorju u Novom Sadu: za najbolju predstavu, za tekst Mileni Bogavac, za režiju Kokanu Mladenoviću, za glumu Jeleni Graovac i Nini Nešković, Ivani Nestorović za kostimografiju, a Isidori Simjanović pripala je nagrada iz fonda Darinka Dara Čalenić za najbolju mladu glumicu.

Sagovornik Novog magazina već je nekoliko puta dobio Sterijinu nagradu, ali nikad do ovogodišnjeg festivala ona nije bila za režiju, uključujući i prošlu godinu kad je žiri na volšeban način izbegao da nagradi predstavu Na Drini ćuprija tako što nikom nije dodelio ovu važnu nagradu. Ove godine žiri ne samo da prvi put dodeljuje nagradu za režiju Kokanu Mladenoviću već i za predstavu bez unapred napisanog dramskog teksta. Jer, u ovoj predstavi tekst je rezultat jednog ozbiljnog, dubinskog istraživačkog rada tokom same predstave, a da je on vrhunski, u svom finalnom izdanju pred publikom, potvrđuje i nagrada Mileni Bogavac. Polazeći od činjenice da je nacija konstrukt i pojam izmišljen u 19. veku, Jamo distrikt postavlja pitanje: kako je tom devetnaestovekovnom izumu pošlo za rukom da izgleda kao da je tu bio oduvek. U predstavi nacija koja dokaže da je evoluirala direktno od majmuna dobija nagradnu vožnju u lunaparku istorije.

Stigli ste u Bitolj na dan kad su Grčka i Makedonija potpisale sporazum kojim se rešava višedecenijski sukob oko zvaničnog imena Makedonije i prema kojem će se ona odsad zvati Severna Makedonija. Kakva vas je atmosfera dočekala?

Očigledno je da nova politička klima u Makedoniji omogućuje raskid s nacionalnom grandomanijom, falsifikovanjem istorije i svim onim nerazumnim projektima koji su, kao taoce svojih sumanutih istorijskih zamisli, držali čitavo stanovništvo ove zemlje. Stiče se utisak rasterećenosti i optimizma. Jedna velika trauma je završena i zemlja se sprema za ubrzani napredak. Bilo bi lepo kad bismo i mi našli snage da jednom za svagda završimo svoje istorijsko lutanje, miniramo i srušimo temelje Velike Srbije i svih ostalih opasnih megalomanija koje su uništile generacije ljudi na ovim prostorima i koje još uvek služe za manipulisanje najvećim delom nacionalnog bića. Projekat Skoplje 2014, koji nove makedonske vlasti upravo napuštaju i razgrađuju, bio je otelotvorenje jedne patološke zamisli, vidljivo i opipljivo. Projekat Velika Srbija, zamišljen odavno u bolesnim umovima nacionalnih predvodnika, realizovan kad god se i gde god se to moglo, uz mnogo krvi, velikih parola i još većih poraza, nema grandiozne fasade i farsične spomenike koje treba rušiti. Njegovi temelji su duboko u kompleksima našeg nacionalnog bića, u našoj crkvi, u Akademiji nauka, u našim sramotnim udžbenicima istorije, u našoj upropašćenoj medijskoj sferi, u našoj nacional-ulizičkoj kulturi i time će rušenje te strašne građevine biti bolnije, uz mnogo prašine, znoja i suza.

KULTURA JE PROGNANA SA JAVNE SCENE, MARGINALIZOVANA U MEDIJIMA, MINIMALIZOVANA U SISTEMU OBRAZOVANJA, A NA NJENO MESTO NAHRUPILA JE ZAGLUŠUJUĆA VEĆINA SASTAVLJENA OD SVEPRISUTNIH POLITIČARA, ESTRADNIH ZVEZDA, KRIMINALACA I NEZAOBILAZNO POPULARNIH UČESNIKA RIJALITI-PROGRAMA

Velike, burne rasprave oko imena Makedonije traju još od raspada Jugoslavije pre 27 godina. Već i sam naslov predstave koju radite sada u Bitolju – No(je)va Makedonija nagoveštava da se u njoj bavite upravo temom hoće li se Makedonija izvući iz kandži balkanskih nacionalnih trvenja. O čemu je zapravo reč?

Predstava No(je)va Makedonija politička je satira koja kao predmet svoje poruge ima upravo nove nacionalne mitove i političku grandomaniju. Nakon što je uspešno završeno falsifikovanje istorije jedne zemlje i nakon što su pozlaćene Potemkinove fasade antičke Makedonije, pronalazi se pergament u kojem ispred naziva starozavetne planine Ararat stoji jedan čudan znak koji se može čitati kao Š, što omogućuje kovanicu Šararat, tačnije Šara, a logičan niz nelogičnog povezivanja dovešće lidere nacije u situaciju da na osnovu naučnog dokaza mogu da pomere istoriju svoje zemlje desetak milenijuma unazad, dokazujući da je upravo Šar-planina mesto na kojem se nasukala Nojeva barka i da je celokupno rasejanje čovečanstva nakon Velikog potopa počelo upravo u Makedoniji. Kako odoleti ovakvom izazovu? Kako ne započeti još jednu vožnju na ringišpilu nacionalne ludosti?

SVE JE VIŠE ONIH KOJI TAJ OTUŽNI NEDOSTATAK JA SAKRIVAJU IZA NACIONALNOG MI, IZA GRUPE KOJA SE DERE A NE GOVORI, KOJA AGITUJE A NE MISLI, KOJA VERUJE A NE SUMNJA, KOJA SE HRANI MITOVIMA A NE ARGUMENTIMA, KOJA, UOSTALOM, POKUŠAVA DA OSTVARI NACIONALNI TRIJUMF UDRUŽUJUĆI INDIVIDUALNE PORAZE

Sve ovo su odlični preduslovi za nastanak jedne oštre satire koja će, koristeći satirički spoj Aristofana i Brehta, ogoliti mehanizme manipulacije poreklom i značajem jednog naroda. Sama činjenica da je Narodni teatar u Bitolju spreman da se uhvati ukoštac sa ovakvim izazovom pokazuje jednu visoku umetničku svest i hrabrost i na najbolji način detektuje novu kulturnu klimu u Makedoniji. Samo ozbiljni narodi mogu sebi da se smeju u lice, bespoštedno i na sav glas.

I predstava Jami distrikt problematizuje pitanja nacije i nacionalnih država, u hi-tech svetu 21. veka. Jesu li nam u eri interneta, veštačke inteligencije i savremene medicine još uvek potrebne stare dobre nacije?

Duboko verujem da je nacija poslednji azil za neuspešne. Kad ne napravite ništa od svog života, kad vaša individualnost nije dovoljna da ostvari vašu ličnost, onda je idealno ući u tor nacionalnog i definisati se kao Srbin, Hrvat, Bošnjak, Albanac... Sve je više onih koji taj otužni nedostatak Ja sakrivaju iza nacionalnog Mi, iza grupe koja se dere a ne govori, koja agituje a ne misli, koja veruje a ne sumnja, koja se hrani mitovima a ne argumentima, koja, uostalom, pokušava da ostvari nacionalni trijumf udružujući individualne poraze. Predstaviti nešto što niste mogli da izaberete i na šta niste mogli da utičete, kao što je rasa, narod u kojem ćete se roditi ili većinska religija kojoj pripada vaš narod, kao najznačajnije dostignuće sopstvenog života, pokazuje da nije ni bilo potrebe rađati se, a kamoli živeti. Jeste za ponos biti belac, Srbin, pravoslavac. To ste postali rođenjem ili u prvim danima svog života. A šta ćemo sa ostatkom tog istog života?

Jami distrikt je rugalica o budućem ratu, pozorišno podsećanje na sve ono što su balkanski narodi mogli da promene nakon krvoprolića devedesetih, a nisu, i upozorenje šta će nam se dogoditi ako nastavimo nesuočavanje sa sopstvenim udelom u nesreći, ponavljanje istih obrazaca mržnje i našu sklonost da budemo manipulisani i postrojeni za sledeće krvoproliće.

DANAŠNJE POZORIŠTE MORA DA ISKORAČI IZ ZONE UDOBNOSTI, MORA DA PREISPITA SMISAO SVOG POSTOJANJA I PORUŠI PREVAZIĐENE MODELE PO KOJIMA FUNKCIONIŠE. MORA DA ODBACI MALOGRAĐANSKU UDOBNOST PRISUTNU U VEĆINI POZORIŠNIH KUĆA, SVEOPŠTU ESTRADIZACIJU I JURNJAVU ZA NOVCEM I POPULARNOŠĆU I POSTANE ISTINSKI KOREKTIV DRUŠTVA U KOJEM NASTAJE I SVETA U KOJEM ŽIVIMO

Predstava je premijerno izvedena u Tink Tenk studiju u Novom Sadu i predstavljala je koprodukciju i sa, pored Firčijevog studija, Bitef teatrom, Centrom za kulturu Tivat i Festivalom MASZK iz Segedina. Regionalne snage udružile su se kako bi nastala ova predstava. Da li je to recept za današnje pozorište?

Današnje pozorište mora da iskorači iz zone udobnosti, mora da preispita smisao svog postojanja i poruši prevaziđene modele po kojima funkcioniše. Mora da odbaci malograđansku udobnost prisutnu u većini pozorišnih kuća, sveopštu estradizaciju i jurnjavu za novcem i popularnošću i postane istinski korektiv društva u kojem nastaje i sveta u kojem živimo. Predstava Jami distrikt nastala je iz nužnosti da progovorimo o obrascima manipulacije fenomenom nacije, govoru mržnje i ratnohuškačkim pokličima koji se iznova čuju na prostoru Srbije, Bosne i Hrvatske, a identični su onom modelu ponašanja koji je prostor u kojem živimo odveo u krvoproliće. Ona je alarm koji treba da naruši neprijatnu tišinu kojom klizimo u katastrofu. Kad znate šta hoćete da radite i zašto, kada vaše umetničko biće reaguje na svoje vreme i njegove devijacije, onda nije teško okupiti kreativnu ekipu, pronaći odlične glumce i organizovati produkciju predstave. Koproducentski tim naše predstave, kao i sva ona mesta i države u regionu u kojima smo nastupali, daju nam nadu da na ovim prostorima još ima hrabrosti i zdrave pameti i da, na sreću, još uvek postoje oni koji znaju da je bolje da frontalno nastupimo protiv zla nego da pustimo da nas zlo pošalje na front.

Za uloge u Jami distriktu nagrađene su glumice Jelena Graovac i Nina Nešković, a za najbolju mladu glumicu proglašena je Isidora Simijonović. Nakon uručenja nagrada izjavili ste da ste upravo zbog njih srećni jer njima nagrada dolazi u pravom trenutku?

Isidora, Jelena i Nina su već sada tri izuzetne glumice. Jami distrikta u ovakvom obliku ne bi bilo da nije bilo njihovog ogromnog kreativnog doprinosa, bespoštednog kopanja po sebi i spremnosti na iznurujući rad na predstavi koja je nastajala gotovo u gerilskim uslovima. Nagrade Sterijinog pozorja dolaze u idealnom trenutku njihovih karijera. Tu su da promovišu sve njihove kvalitete i usmere pažnju pozorišne javnosti na njihove talente, ali i da ih ohrabre da istraju u bavljenju posvećenim teatrom jer će ih sa svih strana napadati šarene laže jeftinog pozorišta, televizijskih sapunica i svakojake estrade. Naravno, pitanje našeg naopakog sistema vrednosti je – kako je moguće da tri ovakve glumice nemaju stalni angažman i kako to da se naši teatri, zagušeni lošim i partijskim kadriranjem, ne otimaju da ih dovedu u svoje ansamble?

Radite svuda u regionu, šta vam govore neposredni saradnici u vašim projektima s kojima provodite mnogo vremena? Možete li nam iz te perspektive reći kako vam u današnjem trenutku izgleda saradnja među umetnicima i da li je situacija sa urušavanjem vrednosti slična u svim krajevima?

Svi valjani pozorišni ljudi u regionu imaju isto osećanje teskobe u zemljama u kojima žive. Naša su tržišta mala, naša zatvorenost velika, sistem vrednosti podjednako uništen, a odnos prema tradiciji i budućnosti podjednako devijantan. Kultura je prognana sa javne scene, marginalizovana u medijima, minimalizovana u sistemu obrazovanja, a na njeno mesto nahrupila je zaglušujuća većina sastavljena od sveprisutnih političara, estradnih zvezda, kriminalaca i nezaobilazno popularnih učesnika rijaliti-programa. U takvom sistemu, uz mizerna budžetska odvajanja za kulturu, gotovo da ne postoji prostor za ozbiljna umetnička istraživanja, rizike i otkrivanje novih umetničkih formi. Pozorišne uprave igraju na sigurno, alternativna scena se davi u nemaštini, a dobar deo teatara upušta se u samoubilačku utrku sa najjeftinijim oblicima zabave. S obzirom na takve okolnosti, biti deo tih internacionalnih pozorišnih brigada predstavlja ozbiljnu privilegiju, ali vam i daje jedno dobro osećanje da niste sami na frontu, bez obzira na to što deluje da je bitka unapred izgubljena.

KAROLINA NOJBER ILI BITKA ZA TEATAR

Kakva je vaša Karolina Nojber?

Centralna tema komada Nebojše Romčevića je bitka Karoline Nojber, velike nemačke glumice iz 18. veka, za uspostavljanje ozbiljnog umetničkog teatra, nasuprot jeftinim vašarskim zabavama i pučkom teatru koji simbolizira najpopularniji lik toga doba – Hansvurst. Karolina Nojber je uradila izuzetno mnogo za reformu teatra, autoritet repertoara, položaj glumaca u društvu, a na kraju je umrla kao prosjakinja i sahranjena je, kao i svi glumci tog doba, van groblja, tamo gde se sahranjuju lutalice, gubavci i psi. Njena sudbina je velika metafora poraza, poraza koji i danas proživljavamo zatrpani žutim, crnim i ostalim novinama, primitivcima koji ujedinjeni marširaju rušeći sve pred sobom, primitivcima na vlasti koji, dodvoravajući se primitivcima koji ih biraju, ukidaju svaki oblik ozbiljne kulture, ponižavaju znanje i obrazovanje. Ne možete da se ne osetite kao Karolina Nojber kad budžeti za kulturu u zemljama u kojima živimo počinju nulom. “Sve što počinje nulom, nulom i završava. Sve što se pomnoži sa nulom, postaje nula. Dok nule odlučuju o nama – mi smo nule”, izgovaraju glumci sa banjalučke scene u našoj predstavi, koja ne pristaje na poniženje teatra i u kojoj glumci pale lutku Hansvursta sačinjenu od slika današnjih bahatih primitivaca političke i medijske sfere, onako kako je Karolina Nojber 1737. uradila u Lajpcigu da bi simbolički uništila sav primitivizam nemačke scene. Na njenu i našu žalost, lutka je izgorela, ali su hansvursti preživeli.

SAN ERNESTA BOŠNJAKA

U Novom Sadu je upravo završen INFANT, a u zvaničnom programu bila je i vaša predstava Kad bi Sombor bio Holivud. Somborski štampar i filmadžija Ernest Bošnjak, pionir kinematografije, ima san da od Sombora napravi centar filmskih zbivanja. Svojevremeno ste povodom te predstave izjavili da ona postavlja pitanje: Jesmo li još uvek sposobni za vizije napretka i kolektivne snove ili je realnost ono na šta smo osuđeni, realnost u kojoj kultura predstavlja nepotrebni zaostatak iz vremena u kojem je još bilo sanjara i snova. Šta danas predstavlja kultura u ovoj našoj realnosti?

San Ernesta Bošnjaka o pokretnim slikama razbio se u paramparčad u sudaru s realnim slikama svakodnevice njegovog grada i društva koje ga je okruživalo. I tada, kao i sada, na ceni su bili neki drugi prodavci iluzija, oni koji nasuprot iluziji filma nude iluziju budućnosti, koji na platno naše svakodnevice projektuju lažne slike prosperiteta i uspeha, zarađujući na našoj želji da živimo bolje i dostojanstvenije. Ti prodavci iluzija, naoružani do zuba stotinama ekrana i hiljadama naslovnica šarenih novina, pretvaraju svet u svoje privatno preduzeće koje ima monopol na istinu. Zato se toliko plaše obrazovanja i kulture, zato ih ponižavaju i marginalizuju jer je nemoguće biti obrazovan i misliti svojom glavom, a biti uz njih, jer je nemoguće poštovati kulturu dijaloga, kulturu života, kulturu svakodnevice, kulturu u njenom najjezgrovitijem smislu, a biti uz njih. Da bi sakrili taj očigledni protivprirodni blud između sebe samih i pojma kulture, oni su pristupili podržavljenju kulturne scene. Uveli su dozvoljene teme i preporučene estetike. Da bi dobili na autoritetu, pazarili se nekolicinu ljudi zavidnih biografija kojima će mahati o mitinzima i proslavama. Da ne bi bili jednoumni, režirali su svoje pobunjenike i podelili im domaće zadatke iz napredne umetnosti. Raspisali su konkurse, oformili komisije, namerili spomenike, uspostavili savete i tim su pozlaćenim sirom prepunili mišolovku svima onima koji nisu bili dovoljno oprezni ili više nisu imali snage i želje da budu na drugoj strani.

Nama ostalima preostaje da, boreći se, sačekamo Parobrod filozofa, onaj isti brod kojim su sovjetske vlasti 1922. nasilno iselile iz zemlje nepodobne intelektualce, filozofe, umetnike, ekonomiste, istoričare, čisteći zemlju od pošasti drugog i drugačijeg mišljenja.

Novi magazin br. 375, 5. jul 2018.