Jaz u bogatstvu sve je veći i sve teže premostiv

Društvena pokretljivost
Sa porastom nejednakosti od 90-ih godina, došlo je do zastoja društvene pokretljivosti, što znači da se manje ljudi sa dna podiglo, dok su najbogatiji uglavnom zadržali svoja bogatstva. To ima ozbiljne društvene, ekonomske i političke posledice, pokazuje izveštaj OECD-a
Piše: Andrej Zarević

U izveštaji “Slomljeni društveni lift? Kako unaprediti društvenu pokretljivost” kaže se da je u zemljama članicama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj sa sadašnjim nivoima nejednakosti i međugeneracijske pokretljivosti u zaradama u proseku potrebno najmanje pet generacija ili 150 godina da dete iz siromašne porodice dostigne prosečan prihod.
U nordijskim zemljama je potrebno dve do tri generacije da bi dete iz siromašne porodice stiglo do proseka, ali je u nekim zemljama u ubrzanom razvoju potrebno devet ili više generacija. Istovremeno, jedno od troje dece koje ima oca sa niskom zaradom takođe će imati nisku zaradu, dok je većini iz preostale dve trećine pokretljivost naviše ograničena tek na susedne grupe u zaradama.
“Previše ljudi oseća da zaostaje i njihova deca imaju premalo šansi da napreduju”, rekla je specijalna poverenica generalnog sekretara OECD Gabrijela Ramos. “Treba da osiguramo da svako ima priliku za uspeh, posebno oni najneprivilegovaniji, i da rast postane zaista inkluzivan”.

PROSEČAN RASPOLOŽIV PRIHOD NAJBOGATIJIH 10 ODSTO STANOVNIŠTVA U ZEMLJAMA OECD-A SADA JE OKO DEVET I PO PUTA VEĆI OD RASPOLOŽIVOG PRIHODA 10 ODSTO NAJSIROMAŠNIJIH, A PRE 25 GODINA BIO JE SEDAM PUTA VEĆI

NEJEDNAKOST I POKRETLJIVOST: Šanse za međugeneracijsko kretanje u zaradama slabije su u zemljama gde je nejednakost u prihodima velika, a veće u zemljama gde je nejednakost mala. U nordijskim zemljama nejednakost je relativno mala, dok je pokretljivost visoka. Zemlje Latinske Amerike i neke zemlje u ubrzanom razvoju imaju visoku nejednakost i nisku pokretljivost.
U izveštaju se navodi da je prosečan raspoloživ prihod najbogatijih 10 odsto stanovništva u zemljama OECD-a sada oko devet i po puta veći od raspoloživog prihoda 10 odsto najsiromašnijih, dok je pre 25 godina bio sedam puta veći. Sa druge strane, nejednakost u bogatstvu sada je još izraženija, pošto 10 odsto najbogatijih drži polovinu ukupnog bogatstva, dok donjih 40 odsto ima tek tri odsto tog bogatstva. Finansijska kriza pogoršala je situaciju, pošto je nejednakost povećana, dok su potonji rast i oporavak doneli korist uglavnom onima na vrhu prihoda.
U toku četvorogodišnjeg posmatranog perioda oko 60 odsto ljudi ostalo je u donjih 20 odsto po primanjima. A i onima koji su se pomerili naviše to je uglavnom uspelo usled nepredvidivih promena u prihodima, a ne na osnovu karijere. Na vrhu je ostalo 70 odsto tokom te četiri godine. Deca roditelja na vrhu po primanjima su imala mnogo veću šansu da tamo ostanu tokom čitavog života – u SAD i Nemačkoj skoro polovina sinova bogatih očeva su i sami u vrhu zarada. Od 90-ih zabeležen je opšti trend ka većoj postojanosti položaja po prihodu i na dnu i na vrhu, čime su smanjene šanse i za pad s vrha i za podizanje sa dna. Dok se nejednakost u prihodima povećala u poslednjih 30 godina, nije došlo i do veće pokretljivosti u prihodima.

DECA ČIJI RODITELJI NISU ZAVRŠILI SREDNJU ŠKOLU IMAJU TEK 15 ODSTO ŠANSE DA DOĐU DO FAKULTETA, DOK NJIHOVI VRŠNJACI KOJI IMAJU NAJMANJE JEDNOG RODITELJA SA ZAVRŠENIM FAKULTETOM IMAJU 60 ODSTO ŠANSE DA DOĐU DO VISOKOG OBRAZOVANJA

Neprivilegovanost na početku života često prati tu decu tokom čitavog života – slabije obrazovanje obično znači ne samo manju platu već i kraći život. OECD navodi da deca čiji roditelji nisu završili srednju školu imaju tek 15 odsto šanse da dođu do fakulteta, dok njihovi vršnjaci koji imaju najmanje jednog roditelja sa završenim fakultetom imaju 60 odsto šanse da dođu do visokog obrazovanja. Četiri od 10 osoba s roditeljima niskog obrazovanja i sami imaju najviše srednju školu, a tek svaki deseti stiže do višeg obrazovanja, dok među decom fakultetski obrazovanih roditelja dve trećine dođe do fakulteta. Pojedinci sa visokoobrazovnim roditeljima imaju tendenciju da imaju bolje rezultate u pismenosti i matematici nego oni koji imaju roditelje s nižim obrazovanjem. Deca na kraju završavaju na sličnim poslovima kao njihovi imućni roditelji. Polovina dece iz menadžerske klase postaju i sami menadžeri, dok tek manje od četvrtine dece manuelnih radnika uspeva da postanu menadžeri.
Odrastanje u porodici s malim ili nikakvim bogatstvom i s roditeljima lošeg zdravlja dva su glavna predskazatelja nečijeg lošeg zdravlja. Muškarac star 25 godina s fakultetskim obrazovanjem može očekivati da živi skoro osam godina duže od manje obrazovanog vršnjaka. Među ženama je ta razlika 4,6 godina.
Pojedinci i zajednice iz nižih društvenih slojeva ostaju zaglavljeni u siromaštvu, što znači da deca rođena u porodicama s niskim primanjima imaju sve manje šanse da unaprede svoje zvanje i zarade u odnosu na roditelje. Posledice malih šansi za visoko obrazovanje mogu dovesti ljude u situaciju da budu daleko izloženiji opasnostima od prirodnih nepogoda ili zagađenja, kao i od nasilja.
U većini zemalja OECD-a, kao i u zemljama sa ubrzanim rastom, došlo je do značajnog pomeranja naviše u apsolutnom smislu. To znači da u većini zemalja ljudi žive bolje nego što su njihovi roditelji živeli – ljudi žive u boljim i opremljenijim stanovima, usluge su bolje i kvalitet života je generalno bolji.
Sa druge strane, pitanje relativne pokretljivosti  sve je važnije u javnoj raspravi, posebno u razvijenim zemljama. Opšti trend poboljšanja života u njima je usporeniji jer postoji manji prostor za pomak. Tamo je bitnije pitanje kolike su šanse da će pojedinac doći u bolji ili lošiji položaj prema distribuciji prihoda, obrazovanja, zanimanja ili zdravlja.
Dok dve trećine ljudi s roditeljima niskih primanja uspe da dođe do višeg statusa, to kretanje naviše ograničeno je na susednu grupu. Posledica je da je u proseku u zemljama OECD-a potrebno četiri do pet generacija da deca iz najniže grupe po zaradama dođu do sredine. Pokretljivost u prihodima najviša je za one iz srednje klase. To se prenosi u veće prilike za uspon u odnosu na druge grupe, ali i takođe i na veće rizike za pad usled neočekivanih događaja kao što su gubitak posla ili razvod.

DOK DVE TREĆINE LJUDI S RODITELJIMA NISKIH PRIMANJA USPE DA DOĐE DO VIŠEG STATUSA, TO KRETANJE NAVIŠE OGRANIČENO JE NA SUSEDNU GRUPU. POSLEDICA JE DA JE U PROSEKU U ZEMLJAMA OECD-A POTREBNO ČETIRI DO PET GENERACIJA DA DECA IZ NAJNIŽE GRUPE PO ZARADAMA DOĐU DO SREDINE


RIZICI I MOGUĆNOSTI: Manjak pokretljivosti naviše, međutim, nije samo povezan s ličnom sudbinom ljudi zarobljenih u nasleđenim društvenim grupama već može da ima i širi ekonomski značaj.
Slabije šanse za napredovanje povlače za sobom i to da će mnogi potencijalni talenti ostati neispunjeni ili nerazvijeni. To znači da su prilike za ulaganje neiskorišćene i da su propuštene dodatne mogućnosti za stvaranje bogatstva. Time se podriva produktivnost i ukupni ekonomski rast. Sa druge strane, manjak mobilnosti na vrhu za posledicu može imati život od rente i manje inovativnosti u ekonomiji.
OECD navodi da podaci sugerišu da šanse za pokretljivost naviše pozitivno utiču na zadovoljstvo, ali i da visoki rizici od kretanja nadole i gubitka društvenog statusa mogu podriti samopoštovanje, društvenu koheziju i osećaj ljudi da njihov glas znači, posebno među ljudima sa srednjim i nižim primanjima. Gubitak samopoštovanja i percipiranog značaja u društvu smanjuje poverenje u društveno-politički sistem s potencijalno negativnim posledicama po demokratsko učešće, što na kraju dovodi do jačanja političkih ekstrema i populizma.
Velike razlike u pokretljivosti među zemljama sugerišu da postoji prostor za mere koje bi društva učinile mobilnijim, ali i zaštitile domaćinstva od šokova u prihodima. Na primer, zemlje koje su u prošlosti više trošile na obrazovanje imaju veću obrazovnu pokretljivost. Slično, zemlje koje su više ulagale u zdravstvo imaju veću pokretljivost u zdravlju. Pri tome, nije jedino bitno koliko se ukupno javnih sredstava ulaže u obrazovanje i zdravlje već i njihov kvalitet, efikasna upotreba i usmerenost na neprivilegovane grupe.
U izveštaju OECD-a navodi se da treba uvesti mere usmerene da se obezbede jednake šanse za uspon na društvenoj lestvici, a posebno za one na dnu, a treba sprečiti one na vrhu da sprečavaju napredak iz nižih grupa. Istraživanja pokazuju da, na primer, većina profesionalaca koji rade na zapošljavanju novih ljudi svesno ili nesvesno daje prednost osobama koje imaju slično poreklo kao i oni sami, čime se povećava nejednakost na tržištu rada. Prvi korak u rešavanju tog problema jeste uviđanje da postoji pristrasnost. Sledeći korak je nalaženje inovativnih metoda za zapošljavanje novih ljudi koji bi minimizirali faktor pristrasnosti.

GUBITAK SAMOPOŠTOVANJA I PERCIPIRANOG ZNAČAJA U DRUŠTVU SMANJUJE POVERENJE U DRUŠTVENO-POLITIČKI SISTEM S POTENCIJALNO NEGATIVNIM POSLEDICAMA PO DEMOKRATSKO UČEŠĆE, ŠTO NA KRAJU DOVODI DO JAČANJA POLITIČKIH EKSTREMA I POPULIZMA

OECD ističe da prevashodno treba obezbediti kvalitetno rano obrazovanje i negu, kao i formalno obrazovanje za sve i sprečavati napuštanje škole. Zemlje treba da uvedu mere koje će svakom dati šansu da uspe. Veće investicije u obrazovanje, posebno za rano doba, mere za zdravlje i porodicu stvorile bi izjednačeniji prostor za neprivilegovanu decu u smanjenju posledica finansijskih poteškoća na njihovu budućnost. Javne investicije u zdravstvo imaju potencijal da podrže društvenu pokretljivost na duži rok i preko generacija, na primer, ublažavanjem gubitka prihoda ili promene u radnom statusu usled zdravstvenih problema.
Mere koje se tiču akumulacija bogatstva i štednje važno su oruđe za jačanje društvene pokretljivosti, navodi se u izveštaju i dodaje da za uravnotežavanje šansi treba ograničiti nasledno bogatstvo sprečavanjem izbegavanja poreza na nasledstvo i poklone, uvođenjem progresivnih poreskih sistema i smanjenjem izuzimanja od plaćanja poreza. Ojačavanje zaštitnih mreža i programa za obuku, kao i vezivanje socijalne zaštite za pojedince, a ne poslove, pomoglo bi ljudima, posebno sa niskim primanjima, da se izbore sa gubitkom posla. Na kraju, za jačanje društvene pokretljivosti treba smanjiti podele između regiona i prostorne segregacije u urbanim sredinama, na primer planiranjem u saobraćaju i stanovanju. Pristup kvalitetnom stanovanju, transportu i bolje urbano planiranje takođe pomažu smanjivanju regionalnih podela i koncentraciji neprivilegovanih domaćinstava u gradovima.

ZEMLJE KOJE SU U PROŠLOSTI VIŠE TROŠILE NA OBRAZOVANJE IMAJU VEĆU OBRAZOVNU POKRETLJIVOST. SLIČNO, ZEMLJE KOJE SU VIŠE ULAGALE U ZDRAVSTVO IMAJU VEĆU POKRETLJIVOST U ZDRAVLJU





Novi magazin br. 378, 26. jul 2018.


  
DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU NA STRANI!


Comments

Popular posts from this blog

Uzimanje mere

Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Svi predsednici Srbije