Imitacija i njena nezadovoljstva


Istočna Evropa
Korene iliberalne revolucije u centralnoj i istočnoj Evropi ne treba tražiti u ideologiji ili ekonomiji već u nezadovoljstvu proisteklom iz projekta imitiranja Zapada posle 1989.
Pišu: Ivan Krastev i Stiven Holms*



U horor-priči Meri Šeli iz 1818. Frankenštajn, izumitelj vođen prometejskom ambicijom stvara čudovište sastavljanjem delova tela iz “sobe za disekciju i klanice”, pa i iz “oskrnavljenih raka” u humanoidno stvorenje. Ipak, eksperimentator Viktor Frankeštajn ubrzo će zažaliti zbog svog preambicioznog pokušaja da konstruiše kopiju svoje vrste. Čudovište, gorko zavideći na sreći svog tvorca i osećajući se osuđeno na osamu i odbacivanje, postaje nasilno prema prijateljima i porodici svog tvorca, uništava njihov svet i za sobom ostavlja samo žaljenje i slomljena srca kao nasleđe pogrešnog eksperimenta ljudskog samoreplikovanja.
Američka sociološkinja Kim Šepeli, bez daljeg preterivanja s tom analogijom, opisuje današnju Mađarsku (koju predvodi drugi Viktor) kao “Frankenstejta” – to jest, iliberalnog mutanta sastavljenog od pronicljivo spojenih elemenata zapadnih liberalnih demokratija. Ona pokazuje, prilično upečatljivo, da je premijer Viktor Orban uspeo u uništavanju liberalne demokratije sprovođenjem pametne politike imitiranja parče po parče. On je stvorio režim koji predstavlja srećan brak između Karl Šmitovog razumevanja politike kao niza melodramatičnih sukoba prijatelj-protiv-neprijatelja i institucionalne fasade liberalne demokratije. Kada Evropska unija kritikuje Orbanovu vladu zbog iliberalnog karaktera njenih reformi, ta vlada uvek brzo ukaže da je svaka kontroverzna pravna promena, pravilo ili institucija verno iskopirana iz pravnog sistema neke od članica EU. Zato ne treba da čudi što mnogi zapadni liberali gledaju na političke režime u Mađarskoj i Poljskoj sa istim “užasom i gnušanjem” kakvi su ispunili srce Viktora Frankenštajna dok je posmatrao svoje stvorenje.
Za razumevanje porekla današnje centralno i istočnoevropske iliberalne revolucije ne treba da posmatramo ideologiju niti ekonomiju već potisnut animozitet koji je pobuđen središnjom ulogom podražavanja u reformskom procesu pokrenutom na Istoku posle 1989. Iliberalni zaokret regiona ne može se razumeti bez političkog očekivanja “normalnosti” stvorenog revolucijom 1989. i politikom imitacije koja ga je legitimizovala. Posle pada Berlinskog zida, Evropa više nije bila podeljena na komuniste i demokrate. Umesto toga, bila je podeljena na imitatore i imitirane. Odnosi Istok-Zapad preoblikovani su iz hladnoratovske pat-pozicije dva neprijateljska sistema u moralnu hijerarhiju unutar jedinstvenog liberalnog, zapadnog sistema. Dok su se imitatori ugledali na svoje modele, modeli su s visine gledali na svoje imitatore. Nije zato potpuna misterija zašto je “imitacija Zapada”, koju su dobrovoljno izabrali istočni Evropljani pre tri decenije, eventualno rezultirala negativnom političkom reakcijom.
Dve decenije posle 1989. politička filozofija postkomunističke centralne i istočne Evrope mogla se sumirati u jednom imperativu: imitiraj Zapad! Proces je nazivan različitim imenima – demokratizacija, liberalizacija, proširenje, konvergencija, integracija, evropeizacija – ali je cilj koji su sledili postkomunistički reformatori bio prost. Oni su želeli da njihove zemlje postanu “normalne”, što je značilo da liče na Zapad. To je uključivalo uvoz liberalnodemokratskih institucija, primenjivanje zapadnih političkih i ekonomskih recepata i javno podržavanje zapadnih vrednosti. Imitacija je u velikoj meri shvaćena kao najkraći put do slobode i napretka.

KADA EVROPSKA UNIJA KRITIKUJE ORBANOVU VLADU ZBOG ILIBERALNOG KARAKTERA NJENIH REFORMI, TA VLADA UVEK BRZO UKAŽE DA JE SVAKA KONTROVERZNA PRAVNA PROMENA, PRAVILO ILI INSTITUCIJA VERNO ISKOPIRANA IZ PRAVNOG SISTEMA NEKE OD ČLANICA EU. ZATO NE TREBA DA ČUDI ŠTO MNOGI ZAPADNI LIBERALI GLEDAJU NA POLITIČKE REŽIME U MAĐARSKOJ I POLJSKOJ SA ISTIM “UŽASOM I GNUŠANJEM” KAKVI SU ISPUNILI SRCE VIKTORA FRANKENŠTAJNA DOK JE POSMATRAO SVOJE STVORENJE

Ispostavilo se, međutim, da sprovođenje ekonomskih i političkih reformi imitiranjem stranih modela ima gore moralne i psihološke negativne strane nego što su isprva mnogi očekivali. Život imitatora neizbežno proizvodi osećaj neadekvatnosti, inferiornosti, zavisnosti, gubitka identiteta i nehotične neiskrenosti. Zaista, jalov trud da se stvori zaista uverljiva kopija idealizovanog modela uključuje beskrajno mučenje samokritikom, ako ne i samoprezirom.
Imitacija nije iritantna samo zbog implicitne pretpostavke da su imitatori nekako moralno i ljudski inferiorniji u odnosu na model. Ona takođe za sobom povlači pretpostavku da su centralno i istočnoevropske države imitatori prihvatili pravo Zapada da procenjuje njihov uspeh ili neuspeh u ispunjavanju zapadnih standarda. U tom smislu, imitacija počne da se oseća kao gubitak suvereniteta.
Tako uspon autoritarnog šovinizma i ksenofobije u centralnoj i istočnoj Evropi ima svoje korene ne u političkoj teoriji već u političkoj psihologiji. On odražava duboko uvreženo gnušanje “imitacionim imperativom” posle 1989, sa svim njegovim unižavajućim i ponižavajućim implikacijama. Poreklo sadašnjeg iliberalizma u tom regionu emotivno je i predideološko, ukorenjeno u pobunu protiv ponižavanja koja nužno moraju pratiti projekat koji zahteva priznavanje strane kulture kao superiorne u odnosu na sopstvenu. Iliberalizam u strogo teorijskom smislu je onda uglavnom pokriće. On pruža patinu intelektualnog ugleda želji, rasprostranjenoj na visceralnom nivou, da se otrese kolonijalna zavisnost implicitna u samom projektu vesternizacije.

KONTRAREVOLUCIJA PROTIV LIBERALIZMA: Kada Jaroslav Kačinjski iz Poljske optužuje “liberalizam” da je “protiv samog pojma naroda” i kada Orbanova namesnica Marija Šmit kaže: “Mi smo Mađari i želimo da zadržimo našu kulturu”, njihov preterani nativizam otelotvoruje odbijanje da im stranci sude po stranim standardima. U suštini, oni kažu “mi ne pokušavamo da vas kopiramo i prema tome nema smisla da nas smatrate aljkavom ili nekvalitetnom kopijom vas samih”. Da ponovimo, samoproklamovana “ideologija” iliberalizma niže je rangirana od emotivne pobude njenih zastupnika da povrate nacionalno samopoštovanje negiranjem da zapadni liberalizam daje model kojem se sva društva moraju povinovati. Gnušanje od prinudne imitacije je primarno, a intelektualna kritika imitiranog modela je tek sekundarna i kolateralna.
Zasigurno, odbacivanje liberalnih ideja i institucija koje je pokrenuto ponižavanjem nije nastalo u vakuumu. Nekoliko važnih promena u globalnim političkim odnosima pripremilo je povoljno tlo za iliberalnu kontrarevoluciju. Uspon autoritarne Kine kao ekonomske sile raskinuo je ono što se nekad smatralo intrinsičnom vezom između liberalne demokratije i materijalnog prosperiteta. Dok se 1989. liberalizam povezivao s privlačnim idealima individualne slobode, pravičnosti pravosuđa i transparentnosti vlade, do 2010. on je uprljan dvodecenijskim povezivanjem s postojećim i neizbežno manjkavim postkomunističkim vladama. Kobne posledice Iračkog rata pokrenutog 2003. diskreditovale su ideju promocije demokratije. Ekonomska kriza 2008. porodila je duboko nepoverenje u poslovne elite i “kazino kapitalizam” koji je skoro uništio svetski finansijski poredak. Centralni i istočni Evropljani okrenuli su se protiv liberalizma ne toliko zbog njegovog neuspeha kod njih koliko zbog njihovog stava da propada na Zapadu. Kao da im je rečeno da imitiraju globalno dominantan Zapad baš kada je Zapad upravo gubio tu dominaciju. Takav kontekst teško da je mogao da pogoduje politici imitacije.
Kontrarevolucije koje su izbile u Mađarskoj 2010. i Poljskoj 2015. predstavljaju savršeno predvidiv povratak potisnutog. Ispostavilo se da su se pokušaji centralnih i istočnih Evropljana da imitiraju kako se Nemačka posle 1945. bavila svojom skorašnjom istorijom suočili s nesavladivim problemima.
Nemačka demokratija počiva na pretpostavci da nacionalizam neminovno vodi ka nacizmu. Transnacionalna EU nastala je kao deo geopolitičke strategije da se potencijalno opasno vraćanje nemačkog suvereniteta spreči privrednim integrisanjem te zemlje u ostatak Evrope i davanjem Saveznoj Republici “postnacionalnog” identiteta. U Nemačkoj je, kao rezultat, etnonacionalizam skoro kriminalizovan. Centralni i istočni Evropljani, nasuprot, smatraju da je teško deliti tako negativno shvatanje nacionalizma – prvo, zato što su njihove države deca doba nacionalizma koji je pratio slom višenacionalnih carstava; i drugo, zato što je nacionalizam igrao ključnu ulogu u uglavnom nenasilnim antikomunističkim revolucijama koje su počele 1989.

ISPOSTAVILO SE DA SPROVOĐENJE EKONOMSKIH I POLITIČKIH REFORMI IMITIRANJEM STRANIH MODELA IMA GORE MORALNE I PSIHOLOŠKE NEGATIVNE STRANE NEGO ŠTO SU ISPRVA MNOGI OČEKIVALI. ŽIVOT IMITATORA NEIZBEŽNO PROIZVODI OSEĆAJ NEADEKVATNOSTI, INFERIORNOSTI, ZAVISNOSTI, GUBITKA IDENTITETA I NEHOTIČNE NEISKRENOSTI

U Centralnoj i istočnoj Evropi, za razliku od Nemačke, nacionalizam i liberalizam će se verovatno videti kao ideje koje se međusobno podržavaju, a ne sukobljavaju. Poljaci će smatrati da je apsurdno prekinuti poštovanje nacionalističkih vođa koji su izgubili živote braneći Poljsku od Hitlera ili Staljina. Taj region je takođe decenijama bio primoran da pati pod komunističkom propagandom koja je refleksivno, zapravo otupljujuće, osuđivala nacionalizam. Tu je možda još jedan razlog zašto su centralni i istočni Evropljani podozrivi prema opsesivnoj želji Nemačke da odvoji državljanstvo od nasledne pripadnosti nacionalnoj zajednici. Neko vreme tokom 90-ih, jugoslovenski ratovi su naveli Evropu kao celinu (uključujući postkomunistički deo) da vidi ili pretenduje da vidi nacionalizam kao koren svog zla. Na duži rok ipak identifikacija liberalizma sa antinacionalizmom  uradila je tek toliko da ljudi budu manje skloni da podrže liberalne partije u postkomunističkim zemljama. Učinila je takođe da liberalizam, uključujući takozvani konstitucionalni patriotizam, izgleda kao nova “nemačka ideologija” smišljena da vlada Evropom u interesu Berlina.

DVOSTRUKO ZNAČENJE NORMALNOSTI: Revolucije 1989. tada su delovale uzbudljivo, ali retrospektivno posmatrano ispostavilo se da su bezlične revolucije. “Nijedna nova ideja nije izašla iz Istočne Evrope 1989”, čuvena je primedba Fransoa Fure, velikog istoričara Francuske revolucije. Vodeći nemački filozof Jirgen Habermas se složio. On nije bio posebno skandalizovan “manjkom ideja koje su ili inovativne ili okrenute ka budućnosti”, pošto su za njega istočnoevropske revolucije bile “revolucije popravljanja” ili “revolucije sustizanja”. Njihov cilj je bio da vrati istočnoevropska društva u mejnstrim zapadne modernosti, omogućavanjem istočnim Evropljanima da dobiju ono što su zapadni Evropljani dugo imali.
Centralni i istočni Evropljani 1989. nisu sanjali neki savršeni svet koji nikada nije postojao. Oni su žudeli za “normalnim životom” u “normalnoj zemlji”. Kao što je Poljak Adam Mihnik kasnije priznao: “Moja opsesija je bila da treba da imamo revoluciju koja ne liči na Francusku ili Rusku već pre na Američku, u smislu da je za nešto, a ne protiv nečega. Revolucija za ustav, ne za raj. Antiutopijska revolucija. Zato što utopije vode giljotini ili gulagu”. Njegov poklič je zato “Sloboda, bratstvo, normalnost”. Treba reći da kada su Poljaci njegove generacije govorili o “normalnosti”, oni nisu mislili na neki raniji pretkomunistički period poljske istorije kojem bi njihova zemlja trebalo da se srećno vrati kada se jednom zatvori zagrada sovjetske okupacije. Ono što su oni smatrali “normalnošću” bio je Zapad.

NEKOLIKO VAŽNIH PROMENA U GLOBALNIM POLITIČKIM ODNOSIMA PRIPREMILO JE POVOLJNO TLO ZA ILIBERALNU KONTRAREVOLUCIJU. USPON AUTORITARNE KINE KAO EKONOMSKE SILE RASKINUO JE ONO ŠTO SE NEKAD SMATRALO INTRINSIČNOM VEZOM IZMEĐU LIBERALNE DEMOKRATIJE I MATERIJALNOG PROSPERITETA. KOBNE POSLEDICE IRAČKOG RATA POKRENUTOG 2003. DISKREDITOVALE SU IDEJU PROMOCIJE DEMOKRATIJE, DOK JE EKONOMSKA KRIZA 2008. PORODILA DUBOKO NEPOVERENJE U POSLOVNE ELITE

Čehoslovak Vaclav Havel opisao je borbu svoje zemlje da se izbavi iz komunističke vladavine kao “prosto pokušavanje da se ukloni njena nenormalnost, da se normalizuje”. Posle decenija življenja s pogledom uperenim ka navodno blistavoj budućnosti, glavna ideja sada je bila da se živi u sadašnjici i da se uživa u zadovoljstvima svakodnevnog života.
Uzdizanje zapadne “normalnosti” kao načelnog cilja političke revolucije imalo je dve izopačene posledice. Dramatično je postavilo pitanje kako pomiriti “normalan” u smislu “ono što je rasprostranjeno u nečijoj zemlji” s “normalnim” u smislu ”nešto što Zapad nekako jeste, dok Istok nije”. Takođe je učinilo da emigracija bude prirodni izbor centralno i istočnoevropskih revolucionara.
Jedan od ključnih problema s komunizmom bio je što je njegov ideal društvo koje nikada nije postojalo i za koje niko nije bio siguran da će ikada postojati. Jedan od središnjih problema vesternizujućih revolucija, sa druge strane, jeste da se model koji teže da imitiraju stalno preoblikuje pred našim očima. Socijalistička utopija možda je bila večno nedostižna, ali je makar imala umirujući kvalitet da se ne menja. Nasuprot tome, pokazalo se da se zapadne liberalne demokratije stalno preoblikuju i da su promenljive do krajnosti. Zato što je zapadna normalnost definisana ne kao ideal već kao postojeća stvarnost, svaka promena u zapadnim društvima donosi novu sliku normalnog. Kao što tehnološke kompanije insistiraju da treba da kupite njihov poslednji model i otežavaju da se oslonite na prethodne, tako Zapad insistira da vredi kupiti samo poslednji evropski postnacionalni politički model.
Uznemirujući efekat neuhvatljive promenljive ”normalnosti” najbolje je ilustrovan načinom na koji su centralni i istočni Evropljani reagovali na promene kulturnih normi u zapadnim društvima u poslednje dve decenije. U očima konzervativnih Poljaka u danima Hladnog rata, zapadna društva su bila normalna zato što su, za razliku od komunističkih sistema, negovala tradiciju i verovala u Boga. Onda su Poljaci odjednom otkrili da zapadna “normalnost” danas znači sekularizam, multikulturalizam i gej brakove. Da li trebalo da se iznenadimo što su se Poljaci i njihovi susedi osetili “prevarenim” kada su shvatili da je društvo koje su želeli da imitiraju nestalo, odneto brzim strujama modernizacije?
Ako je, neposredno posle 1989. “normalnost” shvaćena uglavnom u političkim terminima (slobodni izbori, podela vlasti, privatna imovina i pravo da se putuje), tokom poslednje decenije normalnost se sve više tumači kulturnim terminima. Kao rezultat, centralni i istočni Evropljani su postali nepoverljivi i ozlojeđeni normama koje dolaze sa Zapada. Ironično, kao što ćemo videti kasnije, istočni Evropljani su počeli sebe da smatraju poslednjim bastionom pravih evropskih vrednosti.

UZDIZANJE ZAPADNE “NORMALNOSTI” KAO NAČELNOG CILJA POLITIČKE REVOLUCIJE IMALO JE DVE IZOPAČENE POSLEDICE. DRAMATIČNO JE POSTAVILO PITANJE KAKO POMIRITI “NORMALAN” U SMISLU “ONO ŠTO JE RASPROSTRANJENO U NEČIJOJ ZEMLJI” S “NORMALNIM” U SMISLU “NEŠTO ŠTO ZAPAD NEKAKO JESTE, DOK ISTOK NIJE”. TAKOĐE JE UČINILO DA EMIGRACIJA BUDE PRIRODNI IZBOR CENTRALNO I ISTOČNOEVROPSKIH REVOLUCIONARA

Kako bi pomirili ideju “normalnog” (u značenju onog što je rasprostranjeno kod kuće) sa onim što je normativno obavezno u zemljama koje teže da imitiraju, istočni Evropljani su svesno ili nesvesno počeli da “normalizuju” zemlje modele, tvrdeći da ono što je rasprostranjeno na Istoku takođe preovlađuje na Zapadu, mada se zapadnjaci licemerno pretvaraju da su njihova društva drugačija. Istočni Evropljani često umanjuju svoj normativni nesklad – recimo, između plaćanja mita da bi se preživelo na Istoku i borbe protiv korupcije zarad prihvatanja na Zapadu – zaključkom da je Zapad zapravo korumpiran isto kao Istok, ali da zapadnjaci žive u zabludi i da kriju istinu.
Liberalna revolucija normalnosti nije zamišljena kao skok u vremenu iz mračne prošlosti u svetlu budućnost. Umesto toga, zamišljena je kao kretanje kroz fizički prostor, kao kada bi se cela istočna Evropa preselila u kuću Zapada, pre toga viđenu samo na fotografijama i filmu. Eksplicitne analogije povučene su između ujedinjenja Nemačke posle pada Zida i ideje ujedinjene Evrope. Početkom 90-ih, zapravo, mnogi istočni Evropljani izgarali su od zavisti zbog neverovatno srećnih Istočnih Nemaca koji su preko noći migrirali na Zapad, probudivši se čarobno s pasošima Zapadne Nemačke u svojim rukama i (neki su tako misli) novčanicima punim dojčemaraka u svojim džepovima. Ako je revolucija 1989. bila regionalna migracija na zapad, onda je glavno pitanje bilo koje će istočnoevropske zemlje prve stići na zajedničku destinaciju.

IZLAZAK, IMITACIJA I NELOJALNOST: General Vojćeh Jaruzelski je 13. decembra 1981. proglasio vanredno stanje u Poljskoj i desetine hiljada učesnika antikomunističkog pokreta Solidarnost uhapšene su i internirane. Godinu dana kasnije poljska vlada je predložila da se puste oni koji su spremni da potpišu zakletvu lojalnosti, kao i oni koji su spremni da emigriraju. U odgovoru na te ponude Adam Mihnik je iz svoje zatvorske ćelije napisao dva otvorena pisma. Jedno je bilo naslovljeno “Zašto nećete potpisati”, a drugo “Zašto nećete emigrirati”. Njegovi argumenti za nepotpisivanje bili su jednostavni. Aktivisti Solidarnosti ne treba da se zaklinju na lojalnost vladi zato što je vlada izneverila Poljsku. Ne treba da potpišu zato što bi potpis za spas svoje glave značio poniženje i gubitak dostojanstva, ali i zato što bi potpisom stavili sebe u društvo ljudi koji su izdali svoje prijatelje i ideale.
Što se tiče zašto zatvoreni disidenti treba da izbegnu emigraciju, Mihnik je mislio da to zahteva iznijansiraniji odgovor. Desetak godina ranije, kao poljski Jevrejin i jedan od vođa studentskog protesta u Poljskoj 1968, Mihnik je bio uznemiren kad je video da su neki od njegovih najboljih prijatelja napustili zemlju. Takođe je gledao kako komunistički režim pokušava da ubedi obične ljude da su oni koji su otišli to uradili zato što ih uopšte nije bilo briga za Poljsku: samo Jevreji emigriraju – tako je vlada pokušala da okrene Poljaka protiv Poljaka.

U OČIMA KONZERVATIVNIH POLJAKA U DANIMA HLADNOG RATA ZAPADNA DRUŠTVA SU BILA NORMALNA ZATO ŠTO SU, ZA RAZLIKU OD KOMUNISTIČKIH SISTEMA, NEGOVALA TRADICIJU I VEROVALA U BOGA. ONDA SU POLJACI ODJEDNOM OTKRILI DA ZAPADNA “NORMALNOST” DANAS ZNAČI SEKULARIZAM, MULTIKULTURALIZAM I GEJ BRAKOVE

Do 1982. Mihnik više nije bio ljut na svoje prijatelje koji su napustili zemlju 14 godina ranije. Takođe je uvideo značajan doprinos emigrantske zajednice rođenju Solidarnosti. Ali, dok je priznao da je emigracija i dalje legitiman izraz lične slobode, snažno je pozivao aktiviste Solidarnosti da ne idu u egzil zato što je “svaka odluka o emigriranju poklon Jaruzelskom”. Štaviše, disidenti koji bi otišli izvan poljskih granica radi slobode izdali bi one koji su ostali, posebno one koji su radili i molili se za bolju Poljsku. Odlazak bi takođe podrio demokratski pokret i pomogao komunistima stvarajući društvo koje se prelako pacifikuje i povezujući opozicione ciljeve sa sebičnošću i nelojalnošću narodu. Najbolji način da se pokaže solidarnost sa sunarodnicima u patnji i odupre komunističkim vladarima bio je odbijanje otrovnog poklona lične slobode na Zapadu jer mogućnost da se emigrira i tako uživa ta sloboda teško da je bila opcija za veliku većinu Poljaka.
Odlikom da se ne emigrira, Mihnik je tvrdio, uhapšeni aktivisti bi takođe dali smisao onima koji su ranije odlučili da emigriraju i koji su podržavali poljski otpor iz inostranstva. Sloboda sama znači da ljudi imaju pravo da rade šta žele. Ali u okolnostima 1982. “internirani aktivisti Solidarnosti koji su izabrali egzil izvodili su čin koji je i kapitulacija i dezertiranje”. Mihnik je priznao da je ta izjava zvučala grubo i netrpeljivo i da bi neki mogli pomisliti da je u sukobu s njegovim verovanjem da je “odluka da se emigrira veoma lična”. Ali, 1982. emigrirati ili ne emigrirati bio je ultimativni test lojalnosti za aktiviste Solidarnosti. Samo je izbor da se ostane u zatvoru umesto prihvatanja privlačne ponude lične slobode na Zapadu mogao da zasluži poverenje sugrađana od kojih je zavisila budućnost slobodnog poljskog društva.
Ako je 1982. emigriranje bio čin izdaje, to tako nije izgledalo 1992. Posle 1989. želja da se ima ono što je Havel nazvao “normalnim političkim životom” dovela je do masovne emigracije. Ako je u Istočnoj Nemačkoj posle “izlaska” sledio “glas” (da upotrebimo čuvene reči Alberta O. Hiršmana), onda je u centralnoj i istočnoj Evropi bilo obrnuto: Glas je išao prvo, a onda izlazak. Isprva je euforija zbog kraja komunizma hranila nade za trenutno, radikalno poboljšanje. Centralni i istočni Evropljani bi se probudili iz komunističke noćne more u slobodnijim, naprednijim i, iznad svega, više zapadnim zemljama. Kad se nije dogodila magija i instant vesternizacija, mnogi su poveli svoje porodice i otišli na Zapad. Posle šokantnog uspeha revolucije s ciljem da se kopira zapadna normalnost, Mihnikova gruba tvrdnja iz 1982. da je emigriranje na Zapad kapitulacija i dezertiranje više nije imala nikakvog smisla. Lični izbor da se prebegne u Zapadnu Evropu više nije mogao biti žigosan kao nelojalnost narodu posvećenom da postane nalik Zapadu. Revolucija koja je imitaciju Zapada odredila za svoj cilj nije mogla izneti snažne razloge protiv emigracije na Zapad.
Revolucije po pravilu teraju ljude da prelaze granice – moralne granice, ako ne teritorijalne. Kada je izbila Francuska revolucija, mnogi njeni neprijatelji su pobegli. Kada su boljševici uspostavili svoju diktaturu u Rusiji, milioni Belih Rusa napustili su zemlju i godinama živeli u inostranstvu sa spakovanim koferima nadajući se krahu boljševika. Ipak, u ovim slučajevima poraženi neprijatelji revolucije bili su ti koji su otišli. Taj kontrast ističe istorijsku anomaliju 1989. Posle plišanih revolucija, pobednici – a ne gubitnici – bili su ti koji su otišli. Najnestrpljiviji da vide promene svojih zemalja bili su najželjniji da zarone u život slobodnog građanstva. Oni su bili prvi koji su otišli da studiraju, rade i žive na Zapadu, noseći sa sobom svoje prozapadne sklonosti.

KAKO BI POMIRILI IDEJU “NORMALNOG” SA ONIM ŠTO JE NORMATIVNO OBAVEZNO U ZEMLJAMA KOJE TEŽE DA IMITIRAJU, ISTOČNI EVROPLJANI SU SVESNO ILI NESVESNO POČELI DA “NORMALIZUJU” ZEMLJE MODELE, TVRDEĆI DA ONO ŠTO JE RASPROSTRANJENO NA ISTOKU TAKOĐE PREOVLAĐUJE NA ZAPADU, MADA SE ZAPADNJACI LICEMERNO PRETVARAJU DA SU NJIHOVA DRUŠTVA DRUGAČIJA

Teško je zamisliti Lava Trockog kako, posle pobede njegovih boljševika, odlučuje da je vreme da ode da studira na Oksford. Ali je to ono što su Viktor Orban i mnogi drugi uradili. I imali su dobre razloge da tako urade. Za razliku od francuskih i ruskih revolucionara, koji su verovali da grade novu civilizaciju neprijateljsku prema starom poretku prestola i oltara, i da su Pariz i Moskva tamo gde se kuje ta budućnost, revolucionari 1989. su imali snažan motiv da putuju na Zapad kako bi izbliza videli kako normalno društvo kakvo su se nadali da izgrade kod kuće zapravo funkcioniše u praksi. Svaki revolucionar želi da živi u budućnosti i, ako je Nemačka bila budućnost Poljske, onda bi se i najubeđeniji revolucionari mogli spakovati i preseliti u Nemačku.
San kolektivnog povratka u Evropu učinio je takav izbor i logičnim i legitimnim. Zašto bi mlad Poljak ili Mađar čekao da njegova zemlja jednog dana postane kao Nemačka, kada bi sutra mogao početi da radi i da podiže porodicu u Frankfurtu ili Hamburgu? Konačno, lakše je menjati zemlje nego promeniti svoju zemlju. Kada su granice otvorene posle 1989, izlazak je bio poželjniji od glasa zato što politička reforma zahteva usredsređenu saradnju mnogih organizovanih društvenih interesa, dok emigracija zahteva samo tebe i tvoje. Nepoverenje u nacionalističku lojalnost i izgledi politički ujedinjene Evrope takođe su pomogli da emigracija bude politički izbor mnogih liberalno nastrojenih istočnih Evropljana. To je, uz nestajanje antikomunističkih disidenata, razlog što je Mihnikovo grmljenje protiv emigracije izgubilo svoju moralnu i emotivnu oštrinu posle 1989. To nas dovodi do izbegličke krize koja je pogodila Evropu 2015. i 2016.

TEŠKO JE ZAMISLITI LAVA TROCKOG KAKO, POSLE POBEDE NJEGOVIH BOLJŠEVIKA, ODLUČUJE DA JE VREME DA ODE DA STUDIRA NA OKSFORD. ALI JE TO ONO ŠTO SU VIKTOR ORBAN I MNOGI DRUGI URADILI

DEMOGRAFIJA JE SUDBINA: Dominantni narativ iliberalne kontrarevolucije u centralnoj i istočnoj Evropi sumiran je u izokrenutom značenju ideje “otvorenog društva”. Otvoreno društvo je 1989. značilo obećanje slobode, iznad svega slobode da se radi ono što je ranije bilo zabranjeno, naime da se putuje na Zapad. Danas, otvorenost svetu, za velike delove centralnog i istočnoevropskog biračkog tela, konotira ne slobodu već opasnost: od invazije imigranata, depopulacije i gubitka nacionalnog suvereniteta.
Izbeglička kriza 2015. istakla je tinjajuću pobunu regiona protiv individualizma i univerzalizma. Centralni i istočni Evropljani shvatili su tokom izbegličke krize da je, u našem povezanom, ali nejednakom svetu, migracija najrevolucionarnija od svih revolucija. Pobuna masa 20. veka je stvar prošlosti. Sada se u 21. veku suočavamo s pobunom migranata. Izvedena anarhično, ne u organizaciji revolucionarnih partija već miliona nepovezanih pojedinaca i porodica, ta pobuna se ne suočava s problemima kolektivnog delovanja. Inspirisana je ne ideološki obojenim slikama blistave, imaginarne budućnosti, već bleštavim slikama sa druge strane granice.
Globalizacija je od sveta napravila selo, ali to selo živi pod nekom vrstom diktature, diktature globalnih poređenja. Ljudi ovih dana više ne porede svoje živote sa životima svojih suseda; oni takođe porede sebe s najnaprednijim žiteljima planete. Tako, ako želite ekonomski osiguran život za svoju decu, najbolja stvar koju možete uraditi je da osigurate da budu rođeni u Danskoj, Nemačkoj ili Švedskoj, sa Češkom ili Poljskom kao možda drugorazrednim opcijama.
Kombinacija ostarelog stanovništva, niske stope rađanja i beskrajnog toka emigracije je ultimativni izvor demografske panike u centralnoj i istočnoj Evropi iako je ona politički izražena u besmislenoj tvrdnji da najezda migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka predstavlja egzistencijalnu pretnju narodima regiona. Nespokojstvo oko imigracije podsticano je strahom da će stranci koji se ne mogu asimilovati ući u zemlju, razblažiti nacionalni identitet i oslabiti nacionalnu koheziju. Taj strah se onda reflektuje u uglavnom neizgovorenoj preokupaciji demografskim krahom. Između 1989. i 2017. Letonija je izgubila 27 odsto svog stanovništva; Litvanija 22,5 odsto; Bugarska skoro 21 odsto. Dva miliona Istočnih Nemaca ili skoro 14 odsto stanovnika te zemlje pre 1989. prebeglo je u Zapadnu Nemačku u potrazi za poslom i boljim životom.

IZBEGLIČKA KRIZA 2015. ISTAKLA JE TINJAJUĆU POBUNU REGIONA PROTIV INDIVIDUALIZMA I UNIVERZALIZMA

Broj centralnih i istočnih Evropljana koji su napustili svoj region (uglavnom ka zapadnoj Evropi) kao rezultat ekonomske krize 2008. premašio je ukupan broj izbeglica koji su došli u zapadnu Evropu izvan Evrope, uključujući izbeglice iz Sirije. Oko 3,4 miliona ljudi napustilo je Rumuniju u deceniji posle 2007. – broj koji se obično povezuje s ratom ili nekom drugom katastrofom. Tri četvrtine tih Rumuna, štaviše, imali su 35 ili manje godina kad su otišli. Pretnja s kojom se suočava centralna i istočna Evropa danas liči na mogućnost depopulacije s kojom se suočila Istočna Nemačka pre nego što su komunisti podigli Berlinski zid. Postoji opasnost da će radno sposobni građani napustiti Istok da bi tražili život na Zapadu.
Paniku usled nepostojeće imigrantske invazije treba razumeti kao izobličeni eho realističnijeg podležućeg straha da će veliki delovi sopstvenog stanovništva, uključujući najenergičnije i najsposobnije mlade ljude, napustiti zemlju i stalno se naseliti u inostranstvu. Magnituda migracije iz Centralne i Istočne Evrope posle 1989. objašnjava zašto je reakcija na izbegličku krizu bila tako duboko neprijateljska iako teško da su neke izbeglice relocirane u nju (za razliku od prolaska kroz nju).
Strah od raznovrsnosti u srži je uspona evropskog iliberalizma, ali ima drugačije značenje na Istoku od onog na Zapadu. U Zapadnoj Evropi iliberalizam je rođen iz straha da liberalna društva ne mogu da se nose s raznovrsnošću. Na Istoku, pitanje je kako sprečiti da se uopšte pojavi raznovrsnost. Ako je pre jednog veka istočna Evropa bila etnički najraznovrsniji deo kontinenta, danas je neverovatno homogena. Samo 1,6 odsto sadašnjih poljskih građana rođeno je izvan Poljske, dok je procenat muslimana među poljskim građanima manji od 0,1.

OBJAŠNJENJA ANTIIMIGRANTSKE HISTERIJE: Trauma od ljudi koji se slivaju u region objašnjava nešto što bi inače moglo izgledati misteriozno – snažan osećaj gubitka u zemljama koje su imale korist od političkih i ekonomskih promena posle 1989. Širom Evrope, oblasti koje su nedavnih decenija pretrpele najveće gubitke stanovništva bile su najsklonije da glasaju za ekstremnodesničarske partije. To snažno sugeriše da je iliberalni zaokret u centralnoj Evropi takođe duboko ukorenjen u masovnom egzodusu iz regiona, posebno mladih ljudi, i u demografskom nespokoju koji je ostavila ta emigracija.
Drugi činilac koji objašnjava antiimigrantsku histeriju bez imigranata vraća nas na naš glavni argument. Mada nije bilo “invazije” afričkih i bliskoistočnih imigranata koji pokušavaju da se nasele u regionu, centralni i istočni Evropljani stalno su bili izlagani senzacionalističkim televizijskim izveštajima o imigrantskim problemima koji muče Zapadnu Evropu. Posledica je novo razumevanje na Istoku suštinske podele između dve polovine kontinenta: dok je Istok i delje homogen i monoetnički, Zapad se vidi kao heterogeniji i multietničkiji kao rezultat nepromišljene i suicidalne politike dozvoljavanja lake imigracije. Radikalno prevrednovanje vrednosti ovde je izuzetno. Umesto da se smatra da su zapadni Evropljani daleko ispred, a istočni Evropljani daleko iza, u retorici ksenofobnih populista zapadni Evropljani se sada opisuju kao da su izgubili svoj put. U grozničavoj uobrazilji tih populista, zapadni Evropljani su postali periferija Velike Afrike i Velikog Bliskog istoka.

CENTRALNI I ISTOČNI EVROPLJANI SHVATILI SU TOKOM IZBEGLIČKE KRIZE DA JE, U NAŠEM POVEZANOM ALI NEJEDNAKOM SVETU, MIGRACIJA NAJREVOLUCIONARNIJA OD SVIH REVOLUCIJA

Kao rezultat, Zapadna Evropa više ne predstavlja model kulturno trijumfalnog Zapada kojeg su centralni i istočni Evropljani dugo težili da imitiraju. Naprotiv, otvorena društva Zapadne Evrope, nesposobna da brane svoje granice od stranih (i posebno muslimanskih) “najezdnika”, pružaju u osnovi negativan model, živu sliku društvenog poretka koji istočni Evropljani najradije izbegavaju.
Da bi oživeli moralno neodobravanje koje se nekada pripisivalo emigraciji, centralno i istočnoevropski populisti moraju odbaciti tvrdnju da Mađarska, Poljska i druge zemlje u regionu mogu uspeti politički i ekonomski samo ako verno imitiraju Zapad. Uspon nacionalističke retorike i iliberalni zaokret na Istoku izgledaju kao očajnički pokušaj da se izgradi “zid lojalnosti” koji će zaustaviti odliv i sprečiti mlade centralne i istočne Evropljane da napuste svoje zemlje. Drugačije formulisano, populisti u Varšavi i Budimpešti pretvorili su izbegličku krizu na Zapadu u “priliku za brendiranje” Istoka. Samo ako država prestane da pokušava da bude kao Zapad, njeni građani će prestati da odlaze na Zapad. Za zaustavljanje imigracije mora se uništiti reputacija Zapada kao zemlje mogućnosti i razoriti ideja da je zapadni liberalizam zlatni standard naprednog društvenog i ekonomskog poretka. Otvoreni imigracioni sistem zapadne Evrope odbačen je ne toliko što je pozvao ljude iz Afrike i sa Bliskog istoka već zato što je poslužio kao neodoljiv magnet za same centralne i istočne Evropljane.
Evropu danas proganja avet obrnute imitacije. Akteri “igre imitacije” posle 1989. su, makar u nekim pogledima, zamenili mesta. U nekoliko slučajeva imitatori su postali modeli i obrnuto. Ultimativna osveta centralno i istočnoevropskih populista protiv zapadnog liberalizma nije samo odbaciti “imitacioni imperativ” već ga preokrenuti. Mi smo pravi Evropljani, Orban i Kačinjski tvrde, i ako Zapad želi da se spase, moraće da imitira Istok. Kao što je Orban proglasio u govoru u julu 2017: “Pre 27 godina ovde u centralnoj Evropi smo verovali da je Evropa naša budućnost; sada osećamo da smo mi budućnost Evrope.”
Objavljeno u Journal od Democracy
*Ivan Krastev, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji, stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču; Stiven Holms, profesor prava na Univerzitetu Njujork
Esej je preuzet iz njihove knjige The Light that Failed: How the West Won the Cold War and Lost the Peace (Penguin), koja treba da bude objavljena sledeće godine



Novi magazin br. 377, 19. jul 2018.


DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU NA STRANI!

Comments

Popular posts from this blog

Uzimanje mere

Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Svi predsednici Srbije