Dunav, zauvek

Esej piše: Mihal Ramač

Kladovo je poslednja tvrđava na obalama Dunava duž 588 kilometara njegovog toka kroz Srbiju. Njihovi ostaci i ono što je poznato iz njihove prošlosti svedoče koliko o nemirnim vremenima toliko i o graditeljskoj veštini Podunavaca, nezavisno od njihovog porekla i naziva. Svi su se nadali da će izgradnjom utvrđenja učvrstiti svoju vlast i zaustaviti napadače koji su dolazili čas sa juga, čas iz severnih krajeva. Sve one svedoče, pre svega, o prolaznosti svega ljudskog. Nema večitih vlasti. Nema večitih carstava, ni kraljevstava, ni republika. Nema nepobedivih vojski. Večita je ljudska težnja da se vlada drugima. Večita je i želja da se živi slobodno, da se radi i gradi, da se na reci poji blago i lovi riba, da se mirno plovi što dalje uzvodno i nizvodno. Večita je i želja da se u smiraj dana založi vatra pored moćne reke i da se posle večere uz čašu vina zapeva pesma o crnim ili plavim očima podunavskih lepotica, o bujnim kosama i bujnijim nedrima, o vrelim zagrljajima. Večita je želja da se ujutru pozdravi izlazeće sunce, bez straha da će ga zamračiti eksplozije bombi i granata.

A Dunav teče i teče, češće mutan nego plav. Teče zagonetan i tajnovit, grgoljiv i bučan, ćutljivko i goropadnik, dobrica i grabežljivac, čudak i čudo od snage, i lepote, i dobrote.

Dunav ima izvor i ušće, ali nema kraja.

*Dunav je već bio vrlo, vrlo star – imao je blizu milion godina – kad su se na njegovim obalama pojavili prvi ljudi. Bilo je to pre tridesetak hiljada godina. O tim ljudima ne znamo gotovo ništa. Oni su znali sve što im je bilo potrebno da bi se prehranili, zaštitili od zveri i nepogoda, zagrejali preko zime i podigli potomke. Znali su da poznojesenji prelet gusaka sa severa najavljuje hladne vetrove, vejavice i zaleđivanje reke. Znali su da se po snegu i mrazu, bez preke potrebe, ne ide daleko od skloništa. Znali su da neće dočekati proleće onaj ko ne nagomila dovoljne zalihe hrane i ogreva. Znali su da košava – kako god je nazivali – može da fijuče jedan dan, tri ili čitavih sedam dana, ponekad i dvaput duže. Poznavali su i ostale vetrove, blage i surove. Razumeli su govor oblaka, biljaka, ptica, meseca i zvezda. Prenosili su s kolena na koleno saznanja o svemu bez čega se ne može preživeti.

Poštovali su reku. Nastojali su da je umilostive. Pazili su da je ne uvrede i da je ne izazivaju kad joj nije do šale. Ni za živu glavu ne bi pljunuli u vodu. Ni po cenu života ne bi bacili u nju neku prljavštinu. Dunav je bio svetinja. Za neke i više – božanstvo.

Pored Dunava se uvek nešto dešavalo. Pored reke vazda bude više uzbuđenja. Više novosti i novina. I više opasnosti. Reka budi znatiželju. Reka nadahnjuje. Reka stavlja na iskušenja i zahteva da se dela. Ratari na svojim njivama i stočari u svojim planinama žive usporenim ritmom. Oni decenijama, nekad i vekovima, nisu menjali način života i proizvodnje.

A DUNAV TEČE I TEČE, ČEŠĆE MUTAN NEGO PLAV. TEČE ZAGONETAN I TAJNOVIT, GRGOLJIV I BUČAN, ĆUTLJIVKO I GOROPADNIK, DOBRICA I GRABEŽLJIVAC, ČUDAK I ČUDO OD SNAGE, I LEPOTE, I DOBROTE

Na Dunavu svako pokolenje mora da smisli i napravi nešto svoje: moćnije utvrđenje, viši nasip, čvršću kuću, komotniji i brži čamac, zgodnije veslo, pouzdaniju lađu, vodenicu koja melje više i bolje, jaču alasku mrežu, bezbedniji pristan i zimovnik. I ukusnije pečenje, naravno. Svako pokolenje mora da se nadmeće i sa dometima predaka i s konkurencijom koja svakog proleća donosi neku novotariju iz dalekih krajeva.

Pored reke niču gradovi. Od davnih davnina – već dve hiljade godina, pa i malo više – u gradovima žive lekari, vračevi i sveštenici, učitelji i oficiri, sudije i advokati, zidari, tesari, klesari, stolari, krojači, pekari, obućari, kolari, ćurčije, moleri, farbari, trgovci na veliko i malo, umetnici. Gradovi neodoljivo privlače nemirne i preduzimljive duhove, spremne da počinju od nule, da se suprotstavljaju bogatijima i moćnijima, da stiču i gube i ne odustaju uprkos svemu.

Ljudi koji žive na Dunavu i od Dunava, kojem god narodu pripadali, lakše prihvataju međusobne razlike. U dunavskim gradovima mešoviti brakovi prestaju da budu skandal i sramota mnogo ranije nego tamo gde ne dopire dunavski duh razumevanja. Podunavci brže i lakše prihvataju sve što im izgleda bolje, primenljivije i unosnije.

Dok su trgovci u čardi za obilnom trpezom sravnjivali knjige i pogađali se oko budućih isporuka, njihove sluge su u dvorištu ispred štale pijuckale rakiju, mezile slaninu s belim lukom i razmenjivale svoja blaga: šubaru za kaiš, bricu i čuturu za kožnu torbu. Ne manje dragocena beše razmena iskustava: kako popraviti točak, pošto je vino u Karlovcima i Zemunu, gde najčešće vrebaju hajduci, gde su najbolji kovači. I, naravno, u kojoj čardi sada radi ona mala crna, vatra živa, zbog koje se zimus ubio onaj poručnik iz Petrovaradina.

*Druga obala od najdavnijih davnina privlači ljude svojom tajnovitošću, lepotom ili bogatstvom. U tamošnjim šumama uvek bude bolji ulov; tamo se pecaju krupnije ribe; a tek kakve su tamo devojke i žene! Ako ga ne poznajete u dušu, Dunav nije lako ni preveslati ni preplivati. A premostiti ga – e, to je izazov za svako pokolenje.

*Vandrujući od majstora do majstora, kalfe uče kako se štavi, kroji, delje, teše, pili, zida, malteriše. Posmatraju, slušaju, iščuđavaju se i – navikavaju se na razlike. U zavičaj se vraćaju kao izučeni majstori i preporođeni ljudi. Zanatlije osećaju duh novog vremena i donose ga u dremljivu provinciju. Gde ima majstora, nema dosade.

Muzičari osluškuju svirku i pevanje kolega sa druge strane granice i sa druge obale Dunava. Osluškuju i uzimaju što im se dopadne. Nekad celu pesmu, nekad pripev, katkad samo nekoliko taktova. Nekad zapamte tekst, nekad tek pojedine reči. Onda sednu, prebiru po strunama, gude, mumlaju, zvižduću i – eto nove pesme. Zato se duž najevropskije reke može čuti toliko poznatih melodija na pet-šest-sedam različitih jezika.

Dunavom su stizali sapuni i pomade, krinoline i frakovi. Stizali su kockari i prostitutke. Stizale su i boleštine. Dunavom su plovili carevi i kraljevi, sultani, paše i vojvode, biskupi, vladike i jeretici, predsednici i ministri, slikari, glumci, pevači, pesnici i ostali zabavljači.

U gradovima i varošima pored Dunava, mnogo pre nego u unutrašnjosti, postalo je važno imati zavese na prozorima, patos makar u prednjoj sobi, kaljevu peć, ogledalo i tepih, ali i knjigu i sliku na zidu.

(©Mediterran Publishing, Novi Sad)

Mihal Ramač (1951) je penzioner iz Petrovaradina. Po obrazovanju istoričar. Bio je glodur dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas, jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, dopisnik više stranih medija. Zajedno sa bratom Jankom preveo je na rusinski Bibliju. Preveo je i nekoliko desetina knjiga na rusinski i s rusinskog na srpski. Član je Saveza književnika Ukrajine. Ovog meseca Mediterran Publishing objavio mu je knjige eseja “Dunavska rapsodija” i “Zov vedrih vidika”.

Novi magazin br. 377, 19. jul 2018.

DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU NA STRANI!