Dunav, zauvek


Esej piše: Mihal Ramač


Kladovo je poslednja tvrđava na obalama Dunava duž 588 kilometara njegovog toka kroz Srbiju. Njihovi ostaci i ono što je poznato iz njihove prošlosti svedoče koliko o nemirnim vremenima toliko i o graditeljskoj veštini Podunavaca, nezavisno od njihovog porekla i naziva. Svi su se nadali da će izgradnjom utvrđenja učvrstiti svoju vlast i zaustaviti napadače koji su dolazili čas sa juga, čas iz severnih krajeva. Sve one svedoče, pre svega, o prolaznosti svega ljudskog. Nema večitih vlasti. Nema večitih carstava, ni kraljevstava, ni republika. Nema nepobedivih vojski. Večita je ljudska težnja da se vlada drugima. Večita je i želja da se živi slobodno, da se radi i gradi, da se na reci poji blago i lovi riba, da se mirno plovi što dalje uzvodno i nizvodno. Večita je i želja da se u smiraj dana založi vatra pored moćne reke i da se posle večere uz čašu vina zapeva pesma o crnim ili plavim očima podunavskih lepotica, o bujnim kosama i bujnijim nedrima, o vrelim zagrljajima. Večita je želja da se ujutru pozdravi izlazeće sunce, bez straha da će ga zamračiti eksplozije bombi i granata.
A Dunav teče i teče, češće mutan nego plav. Teče zagonetan i tajnovit, grgoljiv i bučan, ćutljivko i goropadnik, dobrica i grabežljivac, čudak i čudo od snage, i lepote, i dobrote.
Dunav ima izvor i ušće, ali nema kraja.
*Dunav je već bio vrlo, vrlo star – imao je blizu milion godina – kad su se na njegovim obalama pojavili prvi ljudi. Bilo je to pre tridesetak hiljada godina. O tim ljudima ne znamo gotovo ništa. Oni su znali sve što im je bilo potrebno da bi se prehranili, zaštitili od zveri i nepogoda, zagrejali preko zime i podigli potomke. Znali su da poznojesenji prelet gusaka sa severa najavljuje hladne vetrove, vejavice i zaleđivanje reke. Znali su da se po snegu i mrazu, bez preke potrebe, ne ide daleko od skloništa. Znali su da neće dočekati proleće onaj ko ne nagomila dovoljne zalihe hrane i ogreva. Znali su da košava – kako god je nazivali – može da fijuče jedan dan, tri ili čitavih sedam dana, ponekad i dvaput duže. Poznavali su i ostale vetrove, blage i surove. Razumeli su govor oblaka, biljaka, ptica, meseca i zvezda. Prenosili su s kolena na koleno saznanja o svemu bez čega se ne može preživeti.
Poštovali su reku. Nastojali su da je umilostive. Pazili su da je ne uvrede i da je ne izazivaju kad joj nije do šale. Ni za živu glavu ne bi pljunuli u vodu. Ni po cenu života ne bi bacili u nju neku prljavštinu. Dunav je bio svetinja. Za neke i više – božanstvo.
Pored Dunava se uvek nešto dešavalo. Pored reke vazda bude više uzbuđenja. Više novosti i novina. I više opasnosti. Reka budi znatiželju. Reka nadahnjuje. Reka stavlja na iskušenja i zahteva da se dela. Ratari na svojim njivama i stočari u svojim planinama žive usporenim ritmom. Oni decenijama, nekad i vekovima, nisu menjali način života i proizvodnje.

A DUNAV TEČE I TEČE, ČEŠĆE MUTAN NEGO PLAV. TEČE ZAGONETAN I TAJNOVIT, GRGOLJIV I BUČAN, ĆUTLJIVKO I GOROPADNIK, DOBRICA I GRABEŽLJIVAC, ČUDAK I ČUDO OD SNAGE, I LEPOTE, I DOBROTE

Na Dunavu svako pokolenje mora da smisli i napravi nešto svoje: moćnije utvrđenje, viši nasip, čvršću kuću, komotniji i brži čamac, zgodnije veslo, pouzdaniju lađu, vodenicu koja melje više i bolje, jaču alasku mrežu, bezbedniji pristan i zimovnik. I ukusnije pečenje, naravno. Svako pokolenje mora da se nadmeće i sa dometima predaka i s konkurencijom koja svakog proleća donosi neku novotariju iz dalekih krajeva.
Pored reke niču gradovi. Od davnih davnina – već dve hiljade godina, pa i malo više – u gradovima žive lekari, vračevi i sveštenici, učitelji i oficiri, sudije i advokati, zidari, tesari, klesari, stolari, krojači, pekari, obućari, kolari, ćurčije, moleri, farbari, trgovci na veliko i malo, umetnici. Gradovi neodoljivo privlače nemirne i preduzimljive duhove, spremne da počinju od nule, da se suprotstavljaju bogatijima i moćnijima, da stiču i gube i ne odustaju uprkos svemu.
Ljudi koji žive na Dunavu i od Dunava, kojem god narodu pripadali, lakše prihvataju međusobne razlike. U dunavskim gradovima mešoviti brakovi prestaju da budu skandal i sramota mnogo ranije nego tamo gde ne dopire dunavski duh razumevanja. Podunavci brže i lakše prihvataju sve što im izgleda bolje, primenljivije i unosnije.
Dok su trgovci u čardi za obilnom trpezom sravnjivali knjige i pogađali se oko budućih isporuka, njihove sluge su u dvorištu ispred štale pijuckale rakiju, mezile slaninu s belim lukom i razmenjivale svoja blaga: šubaru za kaiš, bricu i čuturu za kožnu torbu. Ne manje dragocena beše razmena iskustava: kako popraviti točak, pošto je vino u Karlovcima i Zemunu, gde najčešće vrebaju hajduci, gde su najbolji kovači. I, naravno, u kojoj čardi sada radi ona mala crna, vatra živa, zbog koje se zimus ubio onaj poručnik iz Petrovaradina.
*Druga obala od najdavnijih davnina privlači ljude svojom tajnovitošću, lepotom ili bogatstvom. U tamošnjim šumama uvek bude bolji ulov; tamo se pecaju krupnije ribe; a tek kakve su tamo devojke i žene! Ako ga ne poznajete u dušu, Dunav nije lako ni preveslati ni preplivati. A premostiti ga – e, to je izazov za svako pokolenje.
*Vandrujući od majstora do majstora, kalfe uče kako se štavi, kroji, delje, teše, pili, zida, malteriše. Posmatraju, slušaju, iščuđavaju se i – navikavaju se na razlike. U zavičaj se vraćaju kao izučeni majstori i preporođeni ljudi. Zanatlije osećaju duh novog vremena i donose ga u dremljivu provinciju. Gde ima majstora, nema dosade.
Muzičari osluškuju svirku i pevanje kolega sa druge strane granice i sa druge obale Dunava. Osluškuju i uzimaju što im se dopadne. Nekad celu pesmu, nekad pripev, katkad samo nekoliko taktova. Nekad zapamte tekst, nekad tek pojedine reči. Onda sednu, prebiru po strunama, gude, mumlaju, zvižduću i – eto nove pesme. Zato se duž najevropskije reke može čuti toliko poznatih melodija na pet-šest-sedam različitih jezika.
Dunavom su stizali sapuni i pomade, krinoline i frakovi. Stizali su kockari i prostitutke. Stizale su i boleštine. Dunavom su plovili carevi i kraljevi, sultani, paše i vojvode, biskupi, vladike i jeretici, predsednici i ministri, slikari, glumci, pevači, pesnici i ostali zabavljači.
U gradovima i varošima pored Dunava, mnogo pre nego u unutrašnjosti, postalo je važno imati zavese na prozorima, patos makar u prednjoj sobi, kaljevu peć, ogledalo i tepih, ali i knjigu i sliku na zidu.
(©Mediterran Publishing, Novi Sad)

Mihal Ramač (1951) je penzioner iz Petrovaradina. Po obrazovanju istoričar. Bio je glodur dnevnih listova Naša Borba, Vojvodina i Danas, jedan od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, dopisnik više stranih medija. Zajedno sa bratom Jankom preveo je na rusinski Bibliju. Preveo je i nekoliko desetina knjiga na rusinski i s rusinskog na srpski. Član je Saveza književnika Ukrajine. Ovog meseca Mediterran Publishing objavio mu je knjige eseja “Dunavska rapsodija” i “Zov vedrih vidika”.

Novi magazin br. 377, 19. jul 2018.


DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU NA STRANI!

Comments

Popular posts from this blog

Uzimanje mere

Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Svi predsednici Srbije