Centralna Evropa je lekcija liberalima: nemojte biti antinacionalisti

Nacionalizam

Raspad Jugoslavije hranio je verovanje da mahanje zastavama vodi krvoproliću. Ali je to nagrizlo podršku centru i potpaljivalo netrpeljivost zasnovanu na etnicitetu

Piše: Ivan Krastev

 “Uvek sam se plašio znakova i simbola, nikada ljudi i stvari”, napisao je rumunski pisac Mihail Sebastijan na početku već dve hiljade godina čudesne knjige iz 1934, koja je uhvatila zagušljivu atmosferu antisemitizma i toksičnog nacionalizma u njegovoj zemlji između dva svetska rata. Danas se u Evropi i SAD, kako osnažuje strah od porasta nacionalizma, mnogo priča o vraćanju 1930-ih. Ali tu je paradoks: nekoliko studija je pokazalo da se nacionalistička stanovišta, posebno antimigrantska osećanja, nisu promenila mnogo u poslednjih 20 godina. Ljudima je uvek bilo neprijatno sa idejom da stranci naseljavanju njihovu zemlju.

Tako da pitanje nije toliko odakle je nacionalizam došao već gde se krio sve ove godine. Šta je to sada u etnonacionalizmu što okuplja glasače, a nije radilo ranije? Da li je dovoljno ukazati na uticaj finansijske krize 2008-2010, kombinovan sa šokom izazvanim izbegličkom krizom? Da li možda postoji drugo, manje očigledno objašnjenje?

SAVEZ NACIONALISTA I LIBERALA OKONČAN JE TOKOM JUGOSLOVENSKIH RATOVA. NASILAN RASPAD ZEMLJE UBEDIO JE LIBERALE DA JE NACIONALIZAM U SAMOM SRCU TAME I DA BI FLERTOVANJE S NJIM MOGLO BITI GREŠNO. SRPSKI VOĐA SLOBODAN MILOŠEVIĆ, BIVŠI KOMUNISTA, POSTAO JE ODVRATAN SIMBOL NACIONALIZMA POSLE 1989.

Ranije ove godine, na izložbi u Sofiji bugarskog umetnika Lučezara Bojadžijeva, naišao sam na savršenu vizuelizaciju onoga što je dugo bila politički korektna verzija evropske istorije. Naslovljena “Na odmoru”, prikazala je čuvenu statuu na berlinskom bulevaru Unter den Linden pruskog vođe Fridriha Velikog na konju – samo bez kralja na leđima konja. Uklanjanjem jahača, umetnik je transformisao spomenik nacionalnom heroju u spomenik konju. Sve kompleksnosti u vezi sa važnom, ali moralno kontroverznom ličnošću iz prošlosti odjednom su eliminisane. U Bojadžijevljevom radu postoji dvostruka ironija, usmerena i na one koji očekuju da vide svoje nacionalne vođe na konju i na one koji se nadaju da će prepraviti istoriju prostim uklanjanjem kralja.

POPUNJAVANJE PRAZNINE: Ono čega Bojadžijev možda nije svestan jeste da će, kada se istorijske vođe sklone sa svojih konja, sadašnji politički lideri biti u iskušenju da uskoče. To se upravo desilo u centralnoj Evropi proteklih godina. Desničarska politička hegemonija u zemljama poput Poljske i Mađarske direktan je ishod praznine nastale razvodom liberalizma i nacionalizma krajem 1990-ih.

Setite se kako su nacionalisti i liberali bili saveznici u zbacivanju komunizma 1989. Centralnoevropski liberali bili su svesni političke draži postkomunističkog nacionalizma, pa su uradili mnogo da ga oblikuju i ublaže. Pozivanje na nacionalističko osećanje bilo je od ključnog značaja kako mobilisati društvo protiv komunističkih režima. Poljski pokret Solidarnost nije bio liberalan već mešovita – socijalna i nacionalistička – koalicija koja je podržala vrednosti liberalne demokratije.

JUGOSLOVENSKI RATOVI ONEMOGUĆILI SU LIBERALIMA DA DEFINIŠU LIBERALIZAM BILO KAKO DRUGAČIJE OSIM KAO ANTINACIONALIZAM. VREMENOM JE, MEĐUTIM, IZJEDNAČAVANJE LIBERALIZMA S ANTINACIONALIZMOM DONELO NEŽELJENE POSLEDICE. NAGRIZLO JE PODRŠKU BIRAČA LIBERALNIM PARTIJAMA, ČIME SU POSTALE POTPUNO ZAVISNE OD USPEHA EKONOMSKIH REFORMI I LIŠENE MOĆNIH NACIONALISTIČKIH SIMBOLA

Taj savez nacionalista i liberala okončan je tokom jugoslovenskih ratova. Nasilan raspad zemlje ubedio je liberale da je nacionalizam u samom srcu tame i da bi flertovanje s njim moglo biti grešno. Ti dramatični događaji utišali su nacionaliste ili ih učinili manje glasnim – makar na neko vreme. Srpski vođa Slobodan Milošević, bivši komunista, postao je odvratan simbol nacionalizma posle 1989. Nespremni da dele etiketu s njim, centralno i istočnoevropski nacionalistički nastrojeni političari, većinom čvrsti antikomunisti, utišali su se. Njihova vrsta nacionalizma prosto nije mogla da izgovori njegovo ime.

Jugoslovenski ratovi onemogućili su liberalima da definišu liberalizam bilo kako drugačije osim kao antinacionalizam. Vremenom je, međutim, izjednačavanje liberalizma sa antinacionalizmom donelo neželjene posledice. Nagrizlo je podršku birača liberalnim partijama, čime su postale potpuno zavisne od uspeha ekonomskih reformi i lišene moćnih nacionalističkih simbola. U međuvremenu je neobjavljeni rat liberala i nacionalista doveo umerene nacionaliste da budu odgurnuti u iliberalni tabor.

DA LI JE TREBALO DA SE SVI PRAVIMO NEMCI: Primer Nemačke odigrao je ulogu. Centralno i istočnoevropski liberali želeli su da se društva nose sa svojom prošlošću na način na koji se Nemačka nosila sa svojom. Ali, da li je bilo realistično očekivati da ćemo posle 1989. svi postati Nemci?

U 19. VEKU, I OPET 1970-IH I 80-IH, LIBERALI I NACIONALISTI MOGLI SU DA OBLIKUJU ZAJEDNIČKU PLATFORMU – KOJA JE BILA INKLUZIVNA, UKORENJENA U KULTURI INDIVIDUALNIH PRAVA I USREDIŠTENA OKO OSEĆAJA NACIONALNOG PONOSA. DANAŠNJI CENTRALNOEVROPSKI NACIONALIZAM JE, MEĐUTIM, SUŽEN NA ETNICIZAM, POTPALJIVAN DEMOGRAFSKIM STRAHOVIMA I NESPOKOJEM OKO PROMENJENE ULOGE EVROPE U SVETU

Posleratna nemačka demokratija izgrađena je na pretpostavci da nacionalizam neizbežno vodi u nacizam. Kao rezultat, svako ispoljavanje etnonacionalizma bilo je blizu da bude kriminalizovano – čak su i nacionalne zastave na fudbalskim utakmicama gledane s podozrenjem. Nemački radikalni pristup nije teško razumeti, s obzirom na izuzetnu prirodu nacističkog nasleđa s kojim je morao da se izbori. Ali pokušaj da se to prenese na centralnu Evropu bio je osuđen da se vrati kao bumerang.

Razlog je što su centralno i istočnoevropske države deca doba nacionalizma koji je usledio posle raspada evropskih imperija. Ali, za razliku od nemačkih nacionalista 1945, centralnoevropski nacionalisti su 1989. osećali da su pobednici, a ne gubitnici, poslednjeg rata – u ovom slučaju Hladnog rata. U tom smislu, “postati Nemac” bilo je nemoguće: većina Poljaka osećala je da je apsurdno prestati poštovati nacionalistički nastrojene vođe koji su rizikovali svoje živote da brane Poljsku od Hitlera ili Staljina.

Danas vidimo rezultat. U 19. veku, i opet 1970-ih i 80-ih, liberali i nacionalisti mogli su da oblikuju zajedničku platformu – koja je bila inkluzivna, ukorenjena u kulturi individualnih prava i usredištena oko osećaja nacionalnog ponosa. Današnji centralnoevropski nacionalizam je, međutim, sužen na etnicizam, potpaljivan demografskim strahovima i nespokojem oko promenjene uloge Evrope u svetu. Centralnoevropski narodi osećaju se ugroženi ne toliko migrantima (koji se zapravo nerado naseljavaju u njihove zemlje) već prazninom nastalom u zajednicama ekonomskom emigracijom toliko mnogo njihovih građana tokom poslednje decenije, stvarajući osećaj kolektivnog gubitka onih koji su ostali.

POLJSKI POKRET SOLIDARNOST NIJE BIO LIBERALAN,VEĆ MEŠOVITA – SOCIJALNA I NACIONALISTIČKA – KOALICIJA KOJA JE PODRŽALA VREDNOSTI LIBERALNE DEMOKRATIJE

Liberali mogu sanjati o porazu nacionalizma, baš kao što je nacionalizam sam pomogao porazu komunizma. Ali se ta nada brzo preokreće u političku tragediju – jer, dok je komunizam bio radikalan politički eksperiment zasnovan na ukidanju privatne svojine, nacionalizam – u jednom ili drugom obliku – organski je deo svake demokratske političke scene. Priznavanje da je to tako zasigurno mora biti deo rešavanja njegovog rastućeg uticaja.

Objavljeno u Gardijanu

*Ivan Krastev, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji, stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču

Novi magazin br. 378, 26. jul 2018.

DA BISTE PODRZALI OBJAVLJIVANJE OVIH SJAJNIH TEKSTOVA, MOLIMO VAS DA KLIKNETE NA NEKU REKLAMU NA STRANI!