Geometri istorije




Rehabilitacija Nikole Kalabića, prvi čin
Vraćanje građanskih prava zloglasnom četničkom komandantu Nikoli Kalabiću zaoštrilo je pitanje hoće li od sada biti poželjna izdaja i saradnja sa okupatorom i hoće li napokon biti poništena antifašistička prošlost Srbije
Piše: Jelka Jovanović




Rehabilitacija ratnog komandanta Gorske garde Nikole Kalabića pred Višim sudom u Valjevu pokrenula je novu javnu raspravu o reviziji istorije prečicom – sudskim presudama. Deo stručne i široke javnosti sklon je oceni da je reč o “suđenju presudama”, kako je istoričar Čedomir Antić ocenio rehabilitaciju Draže Mihailovića, a drugi deo je uveren da je besmisleno vraćanje “građanskih prava” Kalabiću, mrtvom više od sedam decenija, poslednji kamen u odbrani ratnog kolaboracionizma i sakaćenju antifašizma. Pri tome malo ko osporava činjenicu da je nekadašnji valjevski geometar bio jedan od najkrvoličnijih četnika i nesumnjiv saradnik nacista u porobljenoj Srbiji.
Sporno je i prihvatanje zahteva 2012, podnetog. po Zakonu o rehabilitaciji usvojenom godinu dana ranije, jer Kalabiću i nije suđeno već je obuhvaćen sa sedam odluka ondašnje Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata, kao i sa četiri odluke Zemaljske komisije za utvrđivanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača koje se odnose na samog Kalabića, te Odlukom Sreskog suda u Mionici o konfiskaciji imovine. Rešenjem sudije Višeg suda u Valjevu Dragana Obradovića od 27. aprila, sem pomenutih odluka i rešenja, ništavne su i sve njihove pravne posledice.
U rešenju Višeg suda u Valjevu, prenela je agencija Beta, navedeno da se Kalabić smatra neosuđivanim. Ako prvostepenu odluku potvrdi i Apelacioni sud u Beogradu posle najavljene žalbe tužioca, naslednici Nikole Kalabića, koji su i podneli zahtev za rehabilitaciju, moći će da povrate imovinu u postupku restitucije.

MOGUĆA LAVINA: I to nije jedina s pravne tačke moguća posledica jer je poništavanjem sedam odluka Državne komisije koje se ne odnose samo na Kalabića, Viši sud u Valjevu otvorio mogućnost rehabilitacije svih onih koji su obuhvaćeni tim odlukama. Naravno, ukoliko Apelacioni sud ne preinači odluku. Ta rehabilitacija ne mora nužno biti sudska, a biće u svim slučajevima u kojima je podnet zahtev za rehabilitaciju do 15. decembra 2016, kada je istekao rok za podnošenje zahteva prema Zakonu o rehabilitaciji.
Zakon u članu 4 ostavlja dve mogućnosti rehabilitacije – po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija). Po sili zakona rehabilituju se “lica čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, bez sudske ili administrativne odluke”, kao i oni “čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena: 1) za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana”. Po sili zakona, između ostalog, rehabilituju se oni koji su po principu kolektivne odgovornosti proglašeni za ratne zločince, odnosno učesnici u ratnim zločinima, koji nisu izgubili jugoslovensko državljanstvo i nisu izvršili ili učestvovali u izvršenju ratnih zločina.
Kamičak Kalabić može povući čitavu lavinu, što pitanje njegove nepravosnažne rehabilitacije odvodi na onaj drugi teren – revizije istorije. Ne samo u Srbiji. Prema rečima istoričara Predraga Markovića, komandant Gorske straže rehabilitovan je samo zato što nije i – pravosnažno osuđen: “Pošto nije osuđen onda nije ni kriv, ali to je kada su u pitanju ratni zločini naopaka logika. Zamislite sada šta bi se desilo za ljude koji su pogubljeni kao ratni zločinci kada bi svi bili rehabilitovani?” Odluka suda u Valjevu, smatra on, olakšaće proglašenje Alojzija Stepinca svecem i doprineće legitimizaciji slavljenja mrtvih ustaša u Blajburgu. Nešto slično kaže Čedomir Jovanović, mada iz drugog ugla: “Ovakva odluka samo podstiče ekstremizam u regionu jer se rehabilitaciji Kalabića danas najviše raduju oni koji planiraju da svoje zločince sutra promovišu u heroje, a građane ostave u večitim rovovima i podelama”.
Za ministra Aleksandra Vulina, u čijem su resoru i tradicije oslobodilačkih ratova, Kalabićeva rehabilitacija je sramna i “uvredljiva i državu Srbiju i srpski narod, 70 godina nakon Drugog svetskog rata, stavlja stranu poraženih… Sudske presude ne prave istoriju, istorija je onakva kakva jeste. Za mene je ovo apsolutno neprihvatljivo. Istorija se ne može pisati ponovo i ne može se izmišljati.”

KLJUČNO PITANJE: Za istoričarku Ljubinku Trgovčević nema dileme. “Pitanje rehabilitacije je pitanje odnosa jednog društva prema osnovnim vrednostima moderne civilizacije i humanosti. Na tom primeru se ogledaju njegove temeljne vrednosti. Savremena civilizacija počiva na principima ravnopravnosti svakog građanina, bez obzira na njegova nacionalna, verska, ideološka i druga uverenja, i svaka povreda tih prava treba da podleže sankcijama. Saglasno tome, i u ime humanosti, moderna društva su se ogradila od ekstremnih ideologija koje negiraju univerzalna ljudska prava, poput fašizma, nacizma i rasizma”, kaže ona za Novi magazin.
Ovome, naglašava, treba dodati da savremene nacionalne države u ustavima imaju odredbe o zabrani saradnje sa stranim okupatorima i obavezu svakog građanina da poštuje principe jednakosti: “U slučaju sudskog procesa za rehabilitaciju Kalabića zanemareni su svi ovi principi. Da pođemo od formalne obaveze da je prema tadašnjem Ustavu Kraljevine Jugoslavije bila zabranjena svaka saradnja sa stranim vojskama, a Kalabić je ne samo sarađivao sa okupacionim trupama nemačkog Vermahta već je imao i pismeni sporazum o zajedničkim akcijama protiv komunista. Sama ta činjenica dovoljna je za proglašenje krivice jer uključuje izdaju zemlje i saradnju s neprijateljskom vojskom.”
Kako podseća, to krivično delo sankcionisano je u svim državama koje su bile okupirane tokom rata: “Posebno je pitanje što Kalabićevi neprijatelji nisu bili okupatori već njegovi sugrađani, državljani iste zemlje, ali oni koji su imali drugačija ideološka uverenja ili su bili druge nacije i vere. Kalabićev cilj je bio uništavanje komunista i njihovih jataka, te su u njegovom sprovođenju izvršeni brojni zločini. Još ima mnogo svedočanstava o tome.”
Trgovčević postavlja i ključna pitanja: “Da li će od sada biti poželjna izdaja i saradnja sa okupatorom? Prihvatamo li da je normalno fizičko istrebljenje ideoloških neistomišljenika i njihovih porodica, uključujući decu? Da li usvajamo da je nacizam bio idealna ideologija, te ćemo njihove saradnike proglasiti herojima? Hoćemo li poništiti članstvo Jugoslavije u antifašističkoj koaliciji? Da li će zbog odbrane zemlje biti suđeno pripadnicima Narodnooslobodilačke borbe i njihovim naslednicima? I kom delu sveta želimo da pripadamo?”
Na sličnom tragu je i narodni poslanik Meho Omerović, čiji će SDPS podneti parlamentu Predlog rezolucije o odbrani antifašizma. “Umesto da se ponosimo svetlom i herojskom antifašističkom borbom, da se s pijetetom sećamo ogromnih žrtava koje su pale u toj istorijskoj pobedi nad fašizmom, mi u Srbiji smo svedoci sudskih rehabilitacija koje nemaju granica! Skandalozne odluke viših sudova ne samo da iskrivljuju istorijske činjenice nego ponovo ubijaju nevine žrtve i nanose bol njihovim potomcima”, kaže Omerović za Novi magazin.
Obrazloženja sudova su, smatra on, u najmanju ruku cinična i vređaju zdrav mozak: “Kako drugačije tumačiti presudu da se Mihailoviću ‘nije sudilo za to da li je činio zločine ili ne nego zato što nije imao pravično suđenje’! I obrazloženje Višeg suda u Valjevu prilikom rehabilitacije ratnog zločinca i četničkog komandanta Nikole Kalabića je slično – ‘postupajući sudija je između ostalog utvrdio da je Kalabić ubijen u jednoj pećini blizu Valjeva, pa prema tome nije ni mogao da izda svog komandanta Dražu Mihailovića’!”
Prosto da čovek ne poveruje, kaže Omerović: “Sud rehabilituje ratnog zločinca zato što ON, eto, nije izdao svog komandanta. Za sud je važnije gde je on ubijen i da li je izdao Dražu nego kakve je zločine činio i za šta je osuđen! Sud ne interesuju zločini koje su počinili četnici Nikole Kalabića i on lično! Sud ne interesuje masakr u Vraniću, najstrašniji slučaj, kad je pobijeno 67 dece, žena i staraca! Sud ne interesuju zločini u Kopljarima, Stragarima... Sud ne zanima ni otvorena saradnja s Nemcima od početka rata i potpisani sporazumi o zajedničkoj borbi protiv partizana. Ima li našoj sramoti kraja?”
U Omerovićevoj viziji rehabilitacione sudske prakse moglo bi se dogoditi da uskoro budu rehabilitovani Aleksandar Ler, Nedić, Ljotić, Aćif efendija i ostali jer je i njima sudio “komunistički sud”: “Očekujem da će Apelacioni sud vratiti dostojanstvo i pijetet Kalabićevim žrtvama i biti protiv zaborava i revizije istorije i da će poništiti ovu sramnu presudu!”

***

POBILI NAM SVE OD DEDE DO BEBE
Potomak stradalih u Vraniću Vladan Pantić ogorčen je rehabilitacijom Kalabića. “Ne mogu da verujem kuda ova Srbija ide i šta se dešava. U celoj Srbiji su pravili neverovatne zločine. Ne mogu da verujem da se danas sve okreće, da neki nadriistoričari pišu, lažu, mažu... Ne mogu da shvatim gde ovo vodi”, rekao je Pantić za B92. Deset članova njegove porodice ubijeno je u pokolju 20. decembra 1943: “Četnici su došli te večeri, njih deset do 15. Ušli su u kuću i sve poklali. Zaklali su od 87-godišnjeg dede Joksima do jednogodišnjeg deteta u kolevci. Glava mu je bila skoro odsečena, crevca su mu bila u kolevci. Pobijeni su toliko svirepo... Uživali su u zločinu. Majci su vezali ruke za kolevku, pa da ona kao drži dete. Dedinu ćerku Vidu su na 18 mesta izboli kamama.”
Nikola Kalabić je učestvovao u masakru. To nije jedini zločin za koji je terećen bivši valjevski geometar. Prema navodima istoričarke Jelene Đureinović za Radio Slobodna Evropa, za pokolj u Kopljaru kod Aranđelovca decembra 1943, kada je ubijeno 20 ljudi, on sam u depeši je napisao – sve sam ih poklao. Takođe, direktnu i otvorenu saradnju sa okupatorom potvrđuju i nemački i četnički izvori.

***

USTAVNI SUD ODBIO INICIJATIVU
Savez antifašista Srbije i Udruženje antifašista Novog Sada podneli su Ustavnom sudu 2015. inicijativu za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti pojedinih odredaba Zakona o rehabilitaciji iz 2006. i 2011. godine. U Inicijativi koju su sačinili advokati Slobodan i Vladimir Beljanski navodi se da su odredbe Zakona o rehabilitaciji iz 2006, koje omogućuju rehabilitaciju na osnovu opšte ocene da je neko lice lišeno života, slobode ili nekog drugog prava iz političkih ili ideoloških razloga, bez definisanja ovih pojmova i bez upuštanja u pitanje da li je to lice učinilac ratnog zločina i da li je ranija osuda bila osnovana i zakonita, suprotne ustavnim odredbama koje Srbiju određuju kao državu zasnovanu na vladavini prava. Takva rehabilitacija predstavljala bi negaciju odgovornosti proistekle iz iskustava prošlosti i negaciju zajedničkih težnji da se, sprečavanjem i sankcionisanjem ratnih zločina, kako je to proklamovano Poveljom UN i drugim međunarodnim pravnim aktima, zaštite ljudska prava i osnovne slobode, jača poverenje, razvija saradnja među narodima i unapređuje mir i bezbednost…
Slobodan Beljanski za Novi magazin kaže da je Ustavni sud 2. februara 2016. odbio Inicijativu, sa obrazloženjem da je prošlo više od šest meseci od isteka primene zakona iz 2006: “To je neprihvatljivo jer je novim zakonom omogućeno okončanje započetih postupaka, kao i pokretanje novih, uključujući i one koji su po prethodnom zakonu odbijeni”.
Beljanski podseća da su odredbe prvog zakona bile manje stroge, pa je sud u slučaju Mihailović i mogao da donese odluku o rehabilitaciji bez zalaženja u optužbe i presude, ali po zakonu iz 2011. sud je morao da razmotri i dela zbog kojih je Kalabić proglašen ratnim zločincem. No, o pravnim aspektima odluke ne može se govoriti dok se ne vidi i pre nego što postane pravosnažna, podseća Beljanski i dodaje: “Međutim, nema spora da je sa moralnog i istorijskog stanovišta ta odluka nedopustiva”.

Novi magazin br. 318, 1. jun 2017.

Comments

Popular posts from this blog

Uzimanje mere

Otkucavaju tajmeri na ekološkim bombama

Svi predsednici Srbije