Duhovna Srbija i svetovna SPC

Piše: Jelka Jovanović, urednica

Nije greška u naslovu, mnoštvo indicija ukazuje na mimikriju u kojoj se više ne zna koja je uloga države, a koja crkve, tačnije SPC. Što je, treba li reći, nedozvoljivo jer je Srbija sekularna država u kojoj je verovanje privatna stvar, a organizovana vera pravo, istina oktroisano na deo verskih zajednica, ali makar i tako uštrojeno, pravo je. I zna se šta ko radi ili bar šta bi ko trebalo da radi. No, da je Đavo odneo šalu postaje očigledno, ne samo zato što predsednici, premijeri i ministri hrle u Patrijaršiju SPC po mišljenje kao nekad u CK, napadno se krsteći, a crkveni velikodostojnici javno vode politiku. Državnu.

Da su vlast i crkva neodvojivi pokazaće i novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić polaganjem zakletve iznad Ustava i – Miroslavljevog jevanđelja, izvesno objašnjavajući da se zaklinje najvažnijem pravnom aktu, kako ga sam Ustav i zakoni obavezuju, ali i prvom dokazu srpske pismenosti, a ne crkvenom spisu. Ako uopšte bude morao da objašnjava bilo šta i bilo kome.

No, koliko su vlast i crkva zaista isprepletani na najbizarniji način je pokazao Tomislav Nikolić, koji je poslednji vikend svog predsedničkog mandata iskoristio da uđe među srpske vladare-zadužbinare. Barabar s Nemanjićima, Obrenovićima i Karađorđevićima koji su, gle čuda, imali krunu i čvrste spone sa crkvom jer su mač, krst i kruna nerazdvojivo trojstvo monarhije. Nevolja je, međutim, što Srbija nije monarhija. No, predsednik je u sadejstvu sa crkvom prenebregao tu činjenicu – baš kao što je to prevideo paleći badnjak u Predsedništvu – i hram posvećen Dimitriju velikomučeniku u rodnoj Bajčetini, vredan milion evra, darovao SPC-u. Zauzvrat, biće na ikoni, baš kao i Nemanjići.

Crkva je, nema spora, dobila vredan poklon na koji porez neće plaćati, kao ni na ostalu imovinu. Duhovne oce ne brine ni to što je hram građen novcem, najblaže rečeno, nepoznatog porekla. Nije im prvina, a nije im ni u opisu posla da se bave time, premda je svima jasno da je patrijarhov blagoslov jači od zakona i efikasno sprečava istrage svake vrste. Prosto će se reći: nije Nikolić gradio (još jednu) nelegalnu vikendicu već crkvu, a sem toga u Srbiji XXI veka za velikodostojnike SPC i zadužbinare nije nadležan ovozemaljski sud već – onaj “gore”.

Ispada da muslimani u Zemun polju nisu bili vispreni jer su umesto džamije gradili mesdžid, bogomolju bez minareta. Pozamašnu i bez dozvole, što nije promaklo ažurnoj zemunskoj vlasti, pa je posle neuspelog dnevnog rušenja na Spasovdan 25. maja, objekat srušila naredne noći. Više nego simbolično, uoči početka Ramazana. Mesdžid, objašnjenje je jasno, nema papire. Baš kao ni bezbrojne kuće i poslovni objekti u Zemun polju i duž novosadskog auto-puta, a šuška se i dve obližnje crkve. Ali, izgleda da je “spasovdanska pravda” izbirljiva iako se mogla iskazati na najmanje milion i po drugih mesta, uključujući novobeogradsku obalu Save, gde su ilegalne vikendice Nikolićevih sinova. Ili, ako je zaista tako jaka, u Novom Pazaru gde se usred grada baškari “zadužbina” nekadašnjeg muftije Muamera Zukorlića.

Novi magazin br. 318, 1. jun 2017.