Volja stranaka, nevolja birača

Zašto Skupština Srbije gubi ustavne funkcije

Najviše predstavničko i zakonodavno telo Srbije Narodna skupština najvećim delom novog višestranačja javno se predstavlja kao glasačka mašina i najvažnija kota odbrane – Vlade. Rastom vladajuće većine, zakonomernošću praktične politike, sužava se prostor parlamentarnih obaveza, prava i sloboda. Kako se toj atrofiji političkog sistema i života može stati na put, analizira Jelka Jovanović

Zašto utvrđivanje dnevnog reda Skupštine Srbije često traje gotovo koliko i rasprava o više zakona koji određuju praktični život građana i funkcionisanje države?

Zašto skupštinska većina odbija da u dnevni red uvrsti zakonske predloge ili izmene zakona koji su više nego razumni, poput oduzimanja oružja ljudima koji su registrovani porodični nasilnici, Aleksinog zakona ili više od 50 puta ponovljenog predloga poslanice Demokratske stranke Aleksandre Jerkov da se u Krivični zakonik, među krivična dela koja ne zastarevaju, uvrsti i krivično delo krađe beba. U, kako uporno ponavlja, četvrtoj godini otkada je Srbija obavezna da primeni i u zakonodavstvo uvrsti presudu Evropskog suda za ljudska prava, kojom je Srbiji naloženo da reši ovaj problem.

Zašto skupštinska većina o predlozima opozicije za nove zakone ili povredu Poslovnika – čak u slučaju povrede kad to predloži neko iz parlamentarne većine – ne glasa? Prosto, pripadnici vladajuće većine i ne pritisnu dugmence “protiv” nego apstiniraju i beleže se kao “nije glasao”.

Dobrovoljno postaju ili pristaju da budu nevidljivi. Zašto?

Zašto Skupština već godinama uopšte ne razmatra izveštaje četvrte grane vlasti, nezavisnih institucija, nego ih ignoriše kao da ih i nema. Ne izveštaja nego i samih institucija poput poverenika, zaštitnika, poverenice, REM-a... iako ih bira čak i po komplikovanijoj proceduri nego Vladu Srbije i uprkos tome što joj je to – kao i u slučaju svih državnih organa koje bira kvalifikovanom većinom – obaveza?

Zašto je, napokon, postalo pravilo da ljudi o skupštinskim sesijama misle slično kao i nekakvim TV-farmama, parovima, velikoj braći, egzotičnim ostrvima ili kako se već zovu tzv. rijaliti-šoui… Svi opskurni direktni prenosi imitacija života?

Zašto kad je po Ustavu Republike Srbije i zakonima Narodna skupština najvažnije predstavničko i zakonodavno telo?

 

ČLAN 98: Pitanja je mnogo, a odgovora je izgleda toliko malo da se svode na jedan prost: parlament nije predstavničko telo građana Srbije nego – partija koje su dobile većinu na izborima ili se posle izbora sastavile u većinu. Pa ko ima prvu stranku ili koaliciju, taj ima i parlament. Bez obzira na to kako je i u kojim uslovima došao do nje. Šta je obećavao da će raditi, a šta radi. To da se poslanici vređaju i svađaju, ponekad i tuku, nije problem jer se manje ili više dramatično to dešava i na drugim mestima. Što je, ako ne kvalifikovan, ono alibi sa prođom.

Ipak, podsetimo, Ustav Srbije u članu 98 kaže da je “Narodna skupština najviše predstavničko telo i nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.” Dakle, bog i batina”, kako bi rekao narod koji tu istu skupštinu bira. Pri čemu narodni poslanici imaju obavezu i pravo da donose i menjaju Ustav; odlučuju o promeni granice Republike Srbije; raspisuju republički referendum; potvrđuju međunarodne ugovore kad je zakonom predviđena obaveza njihovog potvrđivanja; odlučuju o ratu i miru i proglašavaju ratno i vanredno stanje; nadziru rad službi bezbednosti; donose zakone i druge opšte akte iz nadležnosti Republike Srbije; daju prethodnu saglasnost na statut autonomne pokrajine; usvajaju strategiju odbrane, usvajaju plan razvoja i prostorni plan; usvajaju budžet i završni račun Republike Srbije, na predlog Vlade daju amnestiju za krivična dela.

I još, kaže Ustav u okviru svojih izbornih prava, Narodna skupština:

Bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara; bira i razrešava sudije Ustavnog suda; bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda, predsednike sudova, Republičkog javnog tužioca, javne tužioce, sudije i zamenike javnih tužilaca, u skladu sa Ustavom; bira i razrešava guvernera Narodne banke Srbije i nadzire njegov rad; bira i razrešava Zaštitnika građana i nadzire njegov rad; bira i razrešava i druge funkcionere određene zakonom. I vrši i druge poslove određene Ustavom i zakonom.

Dakle, Narodna skupština, odnosno njenih 250 poslanika, praktično bi trebalo da određuju i kontrolišu javni život Srbije. Međutim, to se već dugo – tačnije od uvođenja novog višestranačja – ne dešava; povremeno slabije, povremeno snažnije. Najjače onda kada jedna opcija ima nadmoćnu većinu, pa ostale i ne mora da pita. Ali, đavo im ne da mira, pa ih ne ignorišu nego, što bi deca rekla, zadevaju. A opozicija, svaka, pa i ova, povređeno odgovara budalaštinama tipa “gitarski koncert” Pada Vlada, uzvraćanjem bednih nadimaka…

Zbog partijsko-političke nadmoći koje su mahom imali svi sazivi, a sadašnji praktično od 2012, stiče se utisak da se narodni tribuni ne bave svojim poslom nego prosto aminuju sve što im Vlada Srbije kaže, odnosno naloži. Koliko je to nadahnjujuće svedoči i zvonce za uspavane – da ne propuste glasanje dok su u klupama.

Plus, zbog političke nadmoći, vlast političke suparnike podvrgava u najmanju ruku podsmehu, a kad se prilika ukaže i ruglu. Ne vodeći računa o “ostatku” birača koji nisu glasali za neku od stranaka vladajuće koalicije. Zbog toga i razumni predlozi “sa druge strane” naprosto nemaju prođu, čak i kada su nesporni. Ne samo kad je reč kao o citiranom predlogu Šutanovac – Božović o oduzimanju oružja nasilnicima, nego i o takozvanim patriotskim inicijativama poput predloga Dveri da se donese rezolucija o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH. Što je, ako ništa drugo, u punom saglasju sa aktuelnom Vladinom politikom saradnje u regionu – sa jasnim crvenim linijama.

Dakle, vraćamo se na zašto – zbog čega se parlament i 250 narodnih poslanika ne drže ustavnog i slova zakona već opstaju kao glasačka mašina izvršne vlasti?

PODANICI I LJUDI: Podanici – ne predstavnici jer se ta simptomatična reč u ovom kontekstu ne odnosi na građane već na njihove predstavnike koji svoju obavezu podređuju stranačkim ciljevima ili, u nešto boljem/gorem slučaju, politikama. Upravo zbog toga su Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid) i Američka agencija za međunarodni razvoj ušli u višegodišnji projekat “Jačanje odgovornosti izabranih predstavnika građana u Srbiji – Ljudi na prvom mestu”. Ciljevi su dugoročni – prvi je bukvalno omogućavanje direktnog susreta građana i poslanika, a drugi promena izbornog zakonodavstva na način koji će tu komunikaciju učiniti ne samo mogućom nego nekom vrstom preduslova za budući kvalitetniji izbor poslanika.

To je cilj koji se postavlja na osnovu dosadašnjeg rada Narodne skupštine. Na direktno pitanje ima li bitnije razlike u ponašanju parlamenta-poslanika tokom tzv. novog višestranačja Srbije, direktor Cesida Bojan Klačar kaže da se generalno može praviti razlika na praksu do 2000. i posle nje. Sve pre ovog milenijuma bila je imitacija demokratije pošto je postojala samo jedna bitna politička snaga – Slobodan Milošević i njegova Socijalistička partija Srbije – koja je praktično dirigovala svim političkim polugama iz jednog centra moći. Slično se, međutim, dešava uvek kada jedna partija/koalicija ma dovoljnu premoć. I narodnim predstavnicima građani nisu adresa kojoj polažu račune već stranka, a još češće njen lider. I oni postaju mehanizam kroz koji se sprovodi politika izvršne vlasti koju čini najmoćnija stranka/e, ali koja najčešće korespondira sa voljom većine ili bar birača na koje se pledira. No, ipak ima nijansi koje čine politički život uniformnim.

“Nikada posle 2000. nismo imali ovoliki disbalans političkih snaga, premoć vladajuće koalicije koja dovodi do toga da se u parlamentu usvajaju zakoni bez kvalitetne rasprave ili bez rasprave uopšte. Pozicije su takve da sa rigoroznim Poslovnikom kakav je postojeći vladajuće stranke mogu da diktiraju uslove debate”, kaže Bojan Klačar za Novi magazin, naglašavajući da se aktuelna većina meri sa oko 200 poslaničkih mandata, što opoziciju čini bezmalo neprimetnom.

Prilika da se čuje glas “plus” upravo su ti novi zakonski predlozi ili izmene aktuelnih zakonskih odredaba. “Borba za dnevni red je borba za agendu o kojoj će se raspravljati i zbog toga se mnogo više vremena troši za utvrđivanje dnevnog reda nego što bi trebalo. U Skupštini se debatuje samo o onome što se u dnevni red uvrsti, sve ostalo je u drugom planu. Čak ima tema za koje ne možemo reći da se knjiže kao propust aktuelne vladajuće većine, ništa nije sporno spram njihove uloge, ali takva premoć utiče na manjak sluha da se o njima razgovara”, kaže Klačar.

BIRAČ-POSLANIK: Izborni sistem u Srbiji, zapravo, depersonalizuje odnos građana i njihovih izabranih predstavnika, čak toliko da u javnosti anulira dobar rad mnogih poslanika, smatra Klačar. Štaviše, zbog takve pat-pozicije poslanici su često laka meta za kritiku, mnogo lakša nego predstavnici izvršne vlasti “koja je postala ogromna moć upravo na račun parlamenta”. Uzročno-posledična veza te atrofije sistema od poslanika čini plen stranaka jer se svaki kandidat trudi da poboljša – ne izglede kod birača nego rejting u stranci. To je postalo jedina garancija uspeha.

Prvi deo projekta “Ljudi” već je u toku – u 12 gradova otvorene su kancelarije poslanika u kojima građani mogu da ih pitaju za sve što se tiče javnog života i problema s kojima se susreću, bilo na lokalu bilo zbog državne administracije. Dodatna nevolja je, međutim, što postojeći proporcionalni izborni sistem sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom favorizuje velike gradove, pa mnoge lokalne samouprave – otprilike trećina – nemaju, a deo nikada nije ni imao svog predstavnika.

Ta “geografska” manjkavost narodnog predstavništva mogla bi se izbeći modifikacijom postojećeg izbornog sistema – što je praktično konačni cilj projekta. Srbija, kako je za Novi magazin već upozorio Vladimir Goati, ne može imati većinski sistem – koji najbolje povezuje birače i narodne predstavnike – jer nema jasne granice koje većinski sistem zahteva, ali moguća je modifikacija postojećeg proporcionalnog. Klačar misli da je najbolje rešenje podela Srbije na više izbornih jedinica, najbolje na onoliko koliko je poslanika, dakle 250 , jer bi tada svaka izborna lista istakla najbolje lokalne predstavnike. Koji bi, sledstveno, odgovarali i sopstvenim biračima i svima ostalima u zemlji. Opcija “250” je sve dok toliko poslanika broji parlament. Ako se ustavnim izmenama broj upriliči snazi i potrebama zemlje, smanjiće se i broj potencijalnih izbornih jedinica.

A poslanike neće obavezivati prvenstveno odanost partiji koja ih regrutuje već sredini koja ih bira. Što će ih, na kraju, učiniti i pristojnijima u javnoj komunikaciji!

Gluvi

Saša Radulović, pokret Dosta je bilo,

Poštovani građani, dame i gospodo, dosada je poslanička grupa Dosta je bilo 32 puta postavljala pitanja predsedniku Vlade i predsednici Skupštine, i to predsedniku Vlade Republike Srbije 20 puta i predsednici Skupštine 12 puta, i nijedan od odgovora na ova pitanja dosada nismo dobili. Kad postavimo pitanje, da građani znaju, stručne službe otkucaju to pitanje i upute ga funkcionerima, u ovom slučaju predsednici Skupštine i predsedniku Vlade, i oni imaju obavezu, po članu 287. Poslovnika, da pismeno odgovore na pitanje u roku od 15 dana, ne usmeno da daju obrazloženja nego da pismeno odgovore. Ovo su pravila. Ja se nadam da ćemo se svi složiti, ona bi se morala poštovati.

Pitanje za predsednicu Skupštine je – zbog čega ne odgovara na poslanička pitanja poslanika iz poslaničke grupe Dosta je bilo? Pitanje za predsednika Vlade – zbog čega ignoriše pitanje poslanika iz poslaničke grupe Dosta je bilo? Zar ne razumeju da nepoštovanje pravila uvodi lošu praksu i šalje signal građanima da neka pravila važe za njih, a ne važe za visoke partijske funkcionere i zvaničnike? Znači, ovo je važno pitanje za vladavinu prava i za poštovanje pravila i zakona koji bi morali da se uspostave u ovoj Skupštini.

Oružje

Balša Božović, poslanik Demokratske stranke: “Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, predložili smo da se registrovanim nasilnicima u porodici oduzme legalno stečeno naoružanje onog trenutka kada se registruju kao nasilnici u policijskoj stanici. Kao što i sami znate, ovaj predlog je predložio Dragan Šutanovac u prošlom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije i, za divno čudo, nikada nije dobio podršku da se nađe na dnevnom redu iako smo govorili o tome da ćemo da se odreknemo bilo kakvih zasluga i da smo ponudili zapravo rešenje vama da vi kao vladajuća većina donesete jednu korisnu stvar da se nasilnicima u porodici oduzme legalno stečeno naoružanje zato što se dešavalo da, kada se registruju u policijskoj stanici, oni se puste, vrate se u svoj dom, vrate se na neko slavlje, uzmu svoje naoružanje koje imaju legalno stečeno i onda se desi da pobiju pola porodice, da pobiju pola neke svadbe, to se dešavalo u Srbiji u prethodnih nekoliko godina. Ono što je važno jeste da smo na ovaj način mogli da spasemo na desetine i desetine žena koje su pre svega i u najvećem broju bile žrtve ovakvog tipa nasilja, a da ne pričam o porodicama, da ne pričam o prijateljima, o komšijama koje smo mogli da spasemo, samo da smo usvojili ovaj predlog zakona.”

 

Ne genocidu nad Srbima

Boško Obradović, Dveri: Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije koji iznova pratite rad donedavno ukinute Narodne skupštine Republike Srbije, pomaže Bog svima i Hristos vaskrse. Mislim da na dnevnom redu imamo jednu izuzetno važnu temu za koju smo dužni kao narod da je ovde, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, konačno stavimo na dnevni red. U pitanju je, dakle, Rezolucija o genocidu Nezavisne države Hrvatske nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu. Prosto je neverovatno i izražavam čuđenje i zaprepašćenje da ne možemo makar oko ove stvari da postignemo konsenzus i dogovor i da ovu tačku dnevnog reda stavimo na razmatranje i da Narodna skupština Republike Srbije osudi genocid koji je nad Srbima izvršen u Nezavisnoj državi Hrvatskoj pre više od 70 godina.

Novi magazin br. 317, 25. maj 2017.