Najtužniji dan bivše prve dame

Sećanja

Jovanka Broz, tada Budisavljević, u 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941, bila je najmlađi major JNA. U normalnim okolnostima sve ovo bi joj omogućilo penziju, rešeno stambeno pitanje, lečenje, sve ono što su imali i njeni saborci i oko čega nikada nisu brinuli. Umesto bar normalnog života, njoj je pripalo da starost provede u bedi

Zabeležila: Nada Torlak

Pune 33 godine 4. maj je za Jovanku Broz bio najtužniji dan. Toga dana bi rano ujutru, pre svih koji su želeli da odaju poštu bivšem predsedniku SFRJ, odlazila do Kuće cveća, na grob svog, malo je reći, voljenog supruga Josipa Broza Tita, a onda je prestala. I dok su joj novinari uzalud postavljali “sačekuše”, a javnost se pitala zašto je nema, njeni rođaci i prijatelji su znali da je početak maja bio vreme kad je tugovala u samoći, bez volje i želje da komunicira bilo s kim.

Zašto ste prestali da svake godine 4. maja, na dan Titove smrti, odlazite u Kuću cveća i na mermernu ploču koja pokriva grob položite svoj buket cveća? Pitanje je koje sam joj oficijelno postavila kao novinarka Politike, mada sam privatno kao njena rođaka odgovor dobro znala.

“Zašto da idem?”, uzvratila je pitanjem i odmah odgovorila: “Da me tamo, ispred Memorijalnog centra, dočekuje Ognjen Grković, koji mi je odmah posle Titove smrti sve oteo i pri tom poručio da ćutim i budem srećna što sam živa?! Da se sa osmehom slikam za novine i sa Maricom Trljin i Rankom Bugarčićem, koji su kasnije svesno ili nesvesno učestvovali u toj prljavoj raboti, kao da ništa nije bilo. Da tim slikama u novinama javno operu svoj obraz. Eto zašto me nema na grobu svog supruga”.

Tako je rezignirano i ogorčeno prvi put objašnjavala Jovanka Broz. Jednom drugom prilikom, takođe zvanično za novine, proširila je odgovor: “Ne idem jer ne želim da me tamo, ispred Kuće cveća, dočekuje Ognjen Grković, nekadašnji sekretar generala Nikole Ljubičića, koji mi je odmah posle Titove smrti tražio da potpišem papir na kojem piše da sve ostavljam državi, što sam ja odbila. Rekla sam da to niti mogu niti hoću jer moram od nečega živeti, a on mi je preneo Ljubičićevu poruku da ćutim i budem srećna što su me ostavili živu?! Ne želim da se sa osmehom, kao da ništa nije bilo, slikam za novine i s Maricom Trljin i Rankom Bugarčićem, koji su kasnije učestvovali u toj prljavoj raboti. Kako ih nije sram da me pogledaju u oči? Da tim slikama u novinama javno operu svoj obraz. Godinama sam pisala protestna pisma, molila da me ti ljudi ne dočekuju, ali uzalud”.

Da li su to jedini razlozi za nedolazak?

“Već godinama nemam kola kojima bih mogla da dođem na grob. Doduše, ona koja su mi pre mnogo godina povremeno bila na usluzi jesu bila stara, ali je neobično da su na popravci već nekoliko godina. A ako bih zamolila nekog rođaka da me odveze, morala bih to da prijavim i da tražim dozvolu...”, kaže mi.

Sećamo se, vaš buket na suprugovom grobu uvek se izdvajao?

“Da, ali ne zadugo jer su ga pokrivali ostalim cvećem, nabacivali na njega bukete ostalih posetilaca, tako da su oni koji su bili zaduženi za protokol najmanje brinuli o njemu.”

POSLEDNJE PONIŽAVANJE: Tako je, između ostalog, govorila Jovanka Broz, koja je uvek ponosno i dostojanstveno predstavljala Jugoslaviju i isto tako izdržavala svoje zatočeništvo. Pa ipak, nisu joj dali da živi, ali ni da ode dostojanstveno. Zbog politike, raznih interesa, straha, nehumanosti, odsustva morala, mentaliteta patološki opsednutog tuđom mukom, čega sve ne, to joj se dogodilo. U trenutku kad ju je bolest potpuno savladala i onemoćala, ščepali su je lekari, novinari koji su se utrkivali ko će više podataka da “iznese iz zdravstvenog kartona,” više gadosti i laži, utrkivali u izveštajima o njenom zdravstvenom stanju, uhranjenosti, higijeni, navikama, trenutnom duševnom stanju, da je tu sramnu trku morao da prekine, kad već sami nisu hteli, lično poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Tog 23. avgusta 2013. godine, kada je primljena u Urgentni centar, kao i narednih nekoliko dana, nestala su sva pravila elementarne pristojnosti i ljudskosti, što će jednog dana u antologijama i jedne i druge profesije sigurno biti primer beščašća i njegovog sumraka.

Ponizili su je, dakle, do kraja, uz prethodnu zdušnu pomoć države Srbije, oni čiju je sramotu ta ista žena godinama “prala i peglala” svojim dostojanstvenim držanjem. Spomenuću samo one minorne, svakodnevne. Za života je teškim pohabanim draperijama od retkih posetilaca skrivala rupe, bolje reći kratere u zidovima “svoje” dnevne sobe, iz kojih su virile cevi, drškom od metle podupirala vrata starog frižidera, dok lavori postavljeni po celoj kući nisu bili deo nekog trendovskog performansa nego skupljači vode koja je nemilice kapala svuda po kući, stvarima, odeći, ostavljajući za sobom miris nepodnošljive memle u vrelim danima bez padavina. Bila sam prisutna kad nam je jedna takva kiša “pokvasila” jedno popodnevno druženje i kafu... Nije bilo nimalo romantično.

HEROJ U BEDI: Jovanka Broz (tada Budisavljević) dobila je u 21. godini dva Ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941. godine. Bila je najmlađi major JNA, a kasnije je dobila i čin potpukovnika JNA. U normalnim okolnostima sve ovo bi joj u posleratnom periodu omogućilo penziju, rešeno stambeno pitanje, lečenje, sve ono što su imali i njeni saborci i oko čega nikada nisu brinuli. Umesto bar normalnog života, ako ne onog koje bi po zakonu svake zemlje trebalo da pripadne svakoj, pogotovo dugogodišnjoj prvoj dami, koja je i te kako doprinela imidžu i ugledu svoje zemlje, njoj je pripalo da starost provede u bedi.

Ličnu kartu i pasoš Jovanka Broz je dobila tek 6. jula 2009, gotovo 30 godina nakon smrti supruga Josipa Broza Tita. Zdravstvenu knjižicu nije imala, kao ni zvaničnu penziju ili zvanično rešenje o penziji. U kojoj zemlji to još postoji?

O njoj je sve ispričano i ništa nije ispričano. Decenijama unazad opsedali su je što strani što domaći novinari ne bi li dobili ekskluzivan intervju od žene koja je uporno ćutala. I sporadično su se pojavljivale “ekskluzivne” izjave, ispovesti, intervjui, uglavnom izmišljeni, dobijeni na ovaj ili onaj način, kako to samo znaju da smisle, kako bi novinari žargonski rekli, lešinari. Novinari po svaku cenu, novinari čija je sujeta bila povređena jer nije baš njih izabrala za sagovornike... Istina je da nije imala poverenja u medijske poslenike jer su joj, ruku na srce, mnogi od njih naneli štetu svojim senzacionalističkim tekstovima, istina je da je svaka njena reč bila iskrivljena, zloupotrebljena, ali je istina i da u turbulentnim vremenima koja su iza nas nije uvek bilo popularno, a ni uputno pisati o njoj. Ako bi se i usudila na taj korak, plašila se kakve će posledice imati zbog toga, a i da ono što bi suštinski rekla nijedne novine ne bi imale hrabrost da objave.

Da, plašila se. Vlasnica dva ordena za hrabrost. Treba li onda reći kako su postupali prema njoj tokom gotovo tri decenije izolacije. Treba li da spominjemo izbacivanje iz Užičke 15, oduzimanje svih stvari (ličnih, naravno) i dokumenata, nasilno useljenje u preveliku i nefunkcionalnu kuću za jednu osobu, lišavanje i osnovnih građanskih prava na lična dokumenta. “Ma mogli bi da me zatvore! Šta ako bi me na ulici zaustavio neki mladi policajac i tražio mi ličnu kartu koju nemam? Dok bih dokazala ko sam, šta sam, morala bih da provedem jedno vreme u pritvoru, govorila bi mi kroz šalu, ali koju je ipak ozbiljno doživljavala. Da, pribojavala se i tog scenarija, kao i mog eventualnog beleženja njenih reči, zbog kojih bi strepila i za mene i za moju porodicu, za sebe i svoj život.

Ipak, nijedan od tih u nebrojenom nizu turobnih dana nije joj intimno bio tužniji od 4. maja 1980. I svakog narednog 4. maja. S njim su otišli svi njeni snovi, nadanja, njena ljubav, život dostojan svakog čoveka, a kamoli žene koja je, hteo to neko ili ne, deo naše istorije (i to onog dela poštovane istorije i našeg ugleda u svetu), a nastali dani kolektivne sramote. S njim je iskijala svaki sekund onog manjeg dela svog života kad je živela s Titom, čovekom koga je uprkos svemu i svima volela i poštovala nepokolebljivo i beskrajno i koga je iskreno čuvala, branila od svih.

I niste morali da je poznajete. Dovoljno je bilo da vidite iskricu u njenom oku na pomen njegovog imena.

Novi magazin br. 314, 4. april 2017.