Ljubav na prvu “šlajfnu”

Piše: Slaviša Lekić

Tog tmurnog decembarskog jutra, znam da je bio petak, dok sam u ruci držao tek kupljeni primerak “Omladinskih novina”, pored kioska dijagonalno od kafane “Orašac”, gotovo na uglu Bulevara revolucije i Ruzveltove ulice, zaljubio sam se i do danas se odljubio nisam.

Dobro se sećam: nije baš nešto posebno izgledala, ali jeste bila drugačija. Nije bila ni mlada ni stara; ni očešljana ni zamršene kose; ni “prirodna” ni našminkana...! Ali bila je savršena i 100 odsto za mene: grudi su mi se nadimale, u glavi mi je tutnjalo, a usta su bila suva kao pustinja dok sam hodajući ka Vranjskoj, gde sam stanovao, mislio o njoj.

“Jutros sam se zaljubio,” rekao sam ocu kad sam stigao kući.

“Stvarno?” rekao je. “Opet?”

“Ne baš opet. Stvarno!”

“Tvoj tip?”

“Ne znam, valjda.”

“Pa šta te osvojilo tako jako...?”, pokušao je da iscedi priznanje.

“Nemam objašnjenja: da me ubiješ ne mogu da se setim ničega posebnog, a opet...”, stidljivo sam dodao.

 “Čudno.”

“Da, baš.”

Skoro 37 godina kasnije, subota je, iz beogradskog Medija centra, sa Terazija, zovem oca:

“Samo da ti prijavim: postao sam predsednik NUNS-a”, rekao sam ravnodušno, kao da mu pričam o vremenu.

“Ehej, pa znao sam, stara ljubav zaborava nema”, uzvratio je, ne raspitujući se mnogo o detaljima.

A onog tmurnog decembarskog petka, u tek kupljenom primerku Omladinskih novina, formata one stare Borbe, na trećoj strani otpozadi, u sportskoj rubrici, dole pri dnu, na tri stupca, pod naslovom “Nade boje zlata” pet puta zaredom čitao sam tekst ispod čije poslednje reči je crnim masnim slovima pisalo: Slaviša Lekić.

Bio je to moj prvi tekst. Zapravo, prve tri rečenice, od pedesetak koliko ih je objavljeno, potpisane mojim imenom. Ni to me nije previše tangiralo: do ušiju sam se zaljubio u profesiju – novinar!

Prvi potpis, inače, izašao mi je u crnogorskom dečjem listu Titov pionir. Pesma se zvala “Sava Kovačević”. Pamtim refren:

“... Bio je veoma hrabar,

Uvek je bio prvi u stroju,

A onda, jednog dana, hrabro,

Poginuo je u velikom boju...!”

Imao sam deset godina.

Deset godina kasnije, posle tog prvog pravog teksta sa cele tri moje rečenice (ostalo je moj prvi urednik Ivan Mrđen “priveo nameni”) redovno sam išao na redakcijske sastanke honorarnih saradnika “Omladinskih novina”! Glavni urednik je bio Milomir Kragović, ali je glavnu reč zapravo vodio Grujica Spasović, njegov zamenik. Novine su izlazile svakog drugog petka, ali smo mi četvrtkom po podne čekali u “Šumatovcu” da se dežurni urednik pojavi sa svežnjem tek odštampanih novina u štampariji Politike. I danas mi telom prođu žmarci kad se setim tog mirisa sveže štamparske boje.

Onda se pojavio konkurs za pripravnike u Ježu. Tamo me je preporučio Vanja Bulić, jedna od zvezda tadašnjih Omladinskih novina i posle godinu dana “pripravnikovanja” u Ježu, primljen sam u Omladinske!

U “siviju” nekako nikad nije bilo mesta za detalje o mom tekstu o štrajku glađu u Studentskom gradu zbog kojeg su zabranili Omladinske! Ili, sagu o intervjuu sa Branom Crnčevićem, posle čega je Boža Andrejić, glavni urednik, morao da podnese ostavku. Pa ni priču kako smo Milan Bečejić, Grada Aleksić i ja, kao nepodobni, 1989. “odstranjeni” iz redakcije.

Put me, logično, vodio u Borbu, koju je uređivao legendarni Stanislav Staša Marinković, u redakciju u kojoj je bilo okupljeno sve najbolje što je tada vredelo u srbijanskom novinarstvu: Bože, koliko sam tada voleo svoj poziv. Kad me je Dragoljub Žarković poslao u Rumuniju da izveštavam o padu Čaušeskua, tu misiju sam doživeo kao let Apolom 9! I dok sam sa foto-reporterom Milošem Cvetkovićem špartao ratom pokorenom Bosnom, gledajući zlo i svedočeći zlu, bio sam bolesno zaljubljen u novinarstvo.

Borba, pa, Naša Borba, onda Status...!

Eh, Status!

Na 180 strana punog kolora i sa cenom od 40 dinara, koja jedva da je pokrivala troškove štampe, ali sa samopouzdanjem koje je prkosilo svim regulama tadašnjeg tržišta, Status je krenuo u osvajanje publike 13. jula 1998. godine.

Situacija jeste bila loša, ali su ljudi okupljeni oko Statusa! bili odlučni da krenu manje lošim putem! To je bila lozinka. A moto se nikad nije nije promenio – NORMALNA KOMUNIKACIJA!

S prvim bombama drastično je opala i prodaja Statusa! Manje zbog neinteresovanja publike, više zbog činjenice da se peti broj, iako je pola tabaka već bilo odštampano nekoliko dana uoči prvih bombi, nikad nije pojavio u prodaji!

Tri godine kasnije, sredinom juna meseca 2002. godine, u jeku predizborne kampanje za predsednika Srbije (od Vojislava Koštunice do Siniše Vučinića), na kioscima je osvanuo “novi”, peti broj Statusa!!

Podjednako zaljubljen kao i onog decembarskog jutra, bez namere da poput žonglera u areni zvanoj novinarstvo zapanjim publiku spektakularnim akrobacijama; da ljude, narode i filozofije potcenjujem ili precenjujem; da majmunski oponašam i sledim bilo čiju politiku i vraćam se na prapočetke, okruženi dekorom novih idola i opsednuti nekakvim “višim ciljevima”, zaljubljeno sam sa mojom dragom ekipom nastavio avanturu zvanu Status, sve do januara 2013, kada je izašao poslednji 120. broj. Došlo je vreme da pitomi uzmaknu.

Nikad nisam zažalio!

Ima u Talmudu rečenica koja glasi:

“Ako ceo život radiš ono što voliš, onda kao da celog života ništa nisi ni radio!”

Moj slučaj!

Da sam nešto ipak radio, svedočiće i funkcija predsednika NUNS-a.

I da! Mojoj dvanaestogodišnjoj ćerki će pismeni sastav o “prvoj ljubavi” štampati u školskim novinama.

“Opa, tajina novinarka”, nasmejao sam se.

Veselo mi je namignula i “skočila” na drugu temu.

Voleo bih da mogu da razgovaram s njom o tome. Iako ne znam tačno šta da joj kažem. Ideje koje mi padaju na pamet nisu previše praktične.

A ni zaljubljen čovek nije sav svoj.

Novi magazin br. 310, 6. april 2017.