Ugrožena sloboda

Slučaj požeške opštinske vlasti i njenog sukoba sa građanima samo je jedan od primera u kojima se pozicije političke moći koriste za suzbijanje drugačijeg mišljenja

Piše: Aleksandar Divović

Naslov zbirke eseja Arnolda Tojnbija “Civilizacija na sudu”, koju je čuveni britanski istoričar objavio još 1945. godine, mada primeren drugačijem tematskom kontekstu, prilično dobro opisuje jedan od vidova političkog razračunavanja lokalnih vlasti sa sugrađanima u gradu u kojem živim. Naime, najviši predstavnici opštinskog rukovodstva u Požegi od početka godine podneli su više krivičnih tužbi protiv politički neistomislećih sugrađana, i to najčešće za krivično delo uvrede, smatrajući da su njihovi čast i ugled bitno narušeni zbog javne kritike njihovih političkih poteza i odluka.

Tako su u petak 22. juna 2018. u Osnovnom sudu u Požegi civilizacijski standard i univerzalno ljudsko pravo na slobodu mišljenja i izražavanja po ko zna koji put u istoriji bili na iskušenju. Pravo na kojem su sazdani osnovni principi pluralizma i demokratske kulture uvek iznova mora da se dokazuje i brani pred oskudnim duhovima zaodenutim u mantiju Velikog Inkvizitora. Na glavnom pretresu po tužbi za uvredu predsednice SO Požega Zorice Mitrović protiv potpisnika ovih redova, ustavna načela Republike Srbije, izvedena iz fundamentalnih međunarodnih povelja i konvencija o ljudskim pravima, dobila su bitku sa samovoljom malograđanskog ‘noblesa’ iz najboljih nušićevskih tradicija, otelotvorenog u figuri predsednice SO Požega.

Kao što su gospođi Živki ministarki morali da objašnjavaju da ne može da zabrani nepoželjne novine zbog zakona o štampi, tako je i gospođi Mitrović, kao predsednici SO Požega, trebalo pokazati da je, zbog međunarodnog i ustavnog načela slobode mišljenja i izražavanja, njena misija tužilje, po tužbi za uvredu časti i ugleda zbog javno izgovorene reči, potpuno promašena u 21. veku. Sud je ispravno zaključio, u skladu sa pravnim shvatanjem Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 25. novembra 2008. godine, na koje se odbrana pozvala, da vrednosni sudovi o javnim ličnostima u pravilu ne bi trebalo da potpadaju pod odredbe krivičnog zakonodavstva jer intervencija u takvim slučajevima nije neophodna u demokratskom društvu.

Za razliku od običnih građana, koji to svojstvo nemaju, javni funkcioneri su neizbežno i svesno izloženi pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, kako od novinara tako i od javnosti uopšte, te stoga moraju ispoljiti veći stepen tolerancije. Sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima predstavlja jedan od suštinskih temelja svakog demokratskog društva. Ona ne važi samo za informacije ili ideje koje se smatraju neuvredljivim i nebitnim već i za ono što vređa, šokira ili uznemirava.

Pravo da se u dobroj nameri saopštavaju informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave pojedinaca, zagarantovano je i međunarodnim i unutrašnjim pravnim shvatanjima i propisima, a granice prihvatljive kritike još su šire kada su njena meta javni funkcioneri. Takva kritika je usredsređena na teme od javnog značaja, a ne na privatni život javnih ličnosti, i kao takva zaštićena je civilizacijskim institutom slobode mišljenja i izražavanja.

U skladu s tim, tužbeni zahtev gospođe Mitrović prvostepeno je odbačen u celosti, a ja sam kao optuženi oslobođen svake odgovornosti. Bio je to veliki dan i za Požegu i za pravosuđe Republike Srbije, i odlična uvertira za tužbe za uvredu nelegitimnog predsednika opštine Požega Milana Božića, po kojima glavni pretres tek predstoji. Englezi bi rekli one down, one to go.

Slučaj požeške opštinske vlasti i njenog sukoba sa građanima samo je jedan od primera u kojima se pozicije političke moći i pripadnost dominantnoj partijskoj nomenklaturi koriste za suzbijanje drugačijeg mišljenja. “Kad bi svi ljudi bili jednog mnjenja”, pisao je Džon Stjuart Mil u svom epohalnom eseju “O slobodi”, “a samo jedan čovek protivnog mnjenja, to celo čovečanstvo ne bi imalo više pravo da tom jednom čoveku usta zapuši nego što bi taj jedan imao prava, samo kad bi mogao, da zapovedi celom čovečanstvu da ćuti”. Važna lekcija koju mnogi u Srbiji još nisu savladali, pa ni visoki funkcioneri lokalne vlasti u Požegi.

Mil je svoje po obimu neveliko, ali po samom predmetu koji obrađuje vrlo značajno delo napisao davne 1859. godine, a svega desetak godina kasnije Milov spis objavljen je u Beču na srpskom jeziku u prevodu budućeg kralja Petra Prvog Karađorđevića. Uprkos tome, Milove rasprave o slobodi mišljenja i govora, o ličnosti kao osnovi ljudskog blagostanja, o granicama vlasti društva nad pojedincem, za dobar deo srpskog društva i danas su ostale samo mrtvo slovo na papiru. Patrijarhalno nasleđe i kruti tradicionalizam, kao sociološke i psihološke pretpostavke pojavnih oblika autoritarnosti, i dalje su snažan činilac u razvoju antidemokratskih osećanja na nivou ličnosti. U sredinama s jakim patrijarhalnim impulsom pojedinac je vezan utvrđenim društvenim sistemom zasnovanim na tradiciji, koji ostavlja relativno malo mesta za lično napredovanje izvan tradicionalnih granica.

Zato je Mil, kao jedan od osnivača-utemeljivača političkog liberalizma, s pravom tvrdio da “gde su, ne lični karakter osobe, nego tradicija i običaji drugih ljudi pravilo ponašanja, tu nedostaje jedan od glavnih principa ljudske sreće i glavni sastojak individualnog i društvenog progresa”. Ove mudro upotrebljene reči uvek treba da imamo na umu kada po inerciji pomislimo da neka izjava, postupak ili društvena pojava nisu u skladu sa određenim običajem, tradicijom, usko shvaćenim pojmom morala, tuđeg ugleda, časti, i slično.

Biografija

Autor je pravnik i publicista iz Požege. Pre nego što je postao neprijatelj br. 1 aktuelnog opštinskog rukovodstva u Požegi, najpoznatiji je bio kao uspešan učesnik i saradnik na realizaciji više različitih TV kvizova, pobednik 62. ciklusa kviza TV Slagalica i nezvanični dvostruki državni vicešampion u kvizingu. Oženjen je Marijom i ima sina Vuka.

Novi magazin br. 375, 5. jul 2018.