Novi magazin blog

Vojvođanski identitet, mit ili stvarnost Šta znači biti Vojvođanin ili “dobar Vojvođanin”?  Koji je sadržaj tog identiteta? Biti autonomaš? Koristiti germanizme? Slušati tamburaše, jesti rindflajš Piše: Aleksej Kišjuhas Šta je vojvođanski identitet? Kao jedan kolektivni, regionalni, kulturni i društveni identitet stanovnika Vojvodine? Postoji li taj identitet ili je u pitanju samo nostalgični ili romantični mit? Postoji li identitet – vojvođanskog identiteta? S tim u vezi, zamolio bih vas da razmislite o svojim identitetima i o tome kako ovi identiteti čine da se osećate. To jest, kakve emocije proizvode ti identiteti. Naime, zapitajmo se i zašto identiteti generišu snažna osećanja, posebno kada se ovi identiteti dovode u pitanje, npr. naš identitet kao muškaraca ili žena, kao stručnjaka u nekoj oblasti (kao sociologa, fudbalera ili poštara), odnosno naši identiteti kao Srba, Rusina, Amerikanaca, hrišćana, ateista itd., odnosno identiteti kao Vojvođana. Uz to, koji je

Pi še: Aleksandar Bošković “Fašističko stanje duha” je izraz koji je pre više od dvadeset pet godina upotrebio Kristofer Bolas, jedan od najuticajnijih savremenih psihoanalitičara. Tekst u kojem je bliže objasnio ovaj pojam objavljen je kao deveto poglavlje u njegovoj knjizi Being a Character: Psychoanalysis and Self Experience , iz 1992. Ovaj izraz Bolas koristi da bi označio složen način ponašanja ljudi, koji uključuje potpuno ukidanje drugima prava na postojanje (genocid kao najpoznatiji i najdrastičniji primer – ali i nedavni napad na gosta Beogradskog festivala dokumentarnog filma Bernara Anri-Levija je dobar primer za ovaj fenomen), a ova destruktivna tendencija je nešto što su raniji istraživači uglavnom ignorisali. Na primer, Bolas kaže da je osnivač psihoanalize Frojd, i pored toga što je spoznao razmere ljudske destruktivnosti tokom Prvog svetskog rata, verovao da određeni tip racionalnog razmišljanja dominira kod većine ljudi. Tako da, prema Frojdu, i pored svih na

Piše: Momčilo Pantelić O prvom izlasku Donalda Trampa izvan Amerike u svojstvu šefa Bele kuće pričaće se po svetu poduže, ali mahom ne zbog njegovih referisanja već zbog komentara nemačke kancelarke Angele Merkel. Izrekla je nekoliko upozorenja koja su međunarodnu javnost uzbudila čak više i od simbolike njegova dva “govora rukama” – kad je odgurnuo crnogorskog premijera da bi stupanjem u prvi red kolone zvaničnika pokazao “gde je kome mesto”, ali i kada ga je francuski predsednik naterao da prvi odustane od čvrstog stezanja šaka, u kojem drugi obično zadovoljavaju Trampovu potrebu da mu se prizna da je jači. I u kancelarkinom polemičnom nastupu naglašen je značaj ruku. EU mora svoju sudbinu da uzme u svoje ruke, uzviknula je na predizbornom skupu u Minhenu, neposredno posle samita NATO u Briselu i Grupe 7 na Siciliji, na kojima se ponovila nesloga zapadnih sila. Prošlo je vreme u kojem smo mogli da u potpunosti računamo na SAD i Britaniju, obrazložila je, uz napomenu da su va

Rehabilitacija Nikole Kalabića, prvi čin Vraćanje građanskih prava zloglasnom četničkom komandantu Nikoli Kalabiću zaoštrilo je pitanje hoće li od sada biti poželjna izdaja i saradnja sa okupatorom i hoće li napokon biti poništena antifašistička prošlost Srbije Piše: Jelka Jovanović Rehabilitacija ratnog komandanta Gorske garde Nikole Kalabića pred Višim sudom u Valjevu pokrenula je novu javnu raspravu o reviziji istorije prečicom – sudskim presudama. Deo stručne i široke javnosti sklon je oceni da je reč o “suđenju presudama”, kako je istoričar Čedomir Antić ocenio rehabilitaciju Draže Mihailovića, a drugi deo je uveren da je besmisleno vraćanje “građanskih prava” Kalabiću, mrtvom više od sedam decenija, poslednji kamen u odbrani ratnog kolaboracionizma i sakaćenju antifašizma. Pri tome malo ko osporava činjenicu da je nekadašnji valjevski geometar bio jedan od najkrvoličnijih četnika i nesumnjiv saradnik nacista u porobljenoj Srbiji. Sporno je i prihvatan

Piše: Jelka Jovanović , urednica Nije greška u naslovu, mnoštvo indicija ukazuje na mimikriju u kojoj se više ne zna koja je uloga države, a koja crkve, tačnije SPC. Što je, treba li reći, nedozvoljivo jer je Srbija sekularna država u kojoj je verovanje privatna stvar, a organizovana vera pravo, istina oktroisano na deo verskih zajednica, ali makar i tako uštrojeno, pravo je. I zna se šta ko radi ili bar šta bi ko trebalo da radi. No, da je Đavo odneo šalu postaje očigledno, ne samo zato što predsednici, premijeri i ministri hrle u Patrijaršiju SPC po mišljenje kao nekad u CK, napadno se krsteći, a crkveni velikodostojnici javno vode politiku. Državnu. Da su vlast i crkva neodvojivi pokazaće i novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić polaganjem zakletve iznad Ustava i – Miroslavljevog jevanđelja, izvesno objašnjavajući da se zaklinje najvažnijem pravnom aktu, kako ga sam Ustav i zakoni obavezuju, ali i prvom dokazu srpske pismenosti, a ne crkvenom spisu. Ako uopšte bude morao d