U Evropi samo na papiru

Prava radnika

Radno zakonodavstvo u Srbiji veoma je slično onom u Evropskoj uniji. Ipak, zbog nepoštovanja propisa i kolektivnih ugovora, po kršenju radnog prava mnogo smo bliže Africi nego EU

Piše: Nebojša Pešić

Ako je suditi po radnom zakonodavstvu, nema velike razlike između prava radnika u Srbiji i Evropskoj uniji pošto su mnoga zakonska rešenja kojima se garantuju minimalna prava gotovo istovetna. I tu prestaje svaka sličnost jer se nigde u Evropi ne može dogoditi da poslodavac bez posledica ne isplati prekovremeni rad ili mesečnu zaradu, da otpusti radnika mimo zakona, računajući na višegodišnji radni spor, ili da ga “prešaltuje” na rad preko agencije, uz višestruko smanjenje plate. A sve to masovno se događa u Srbiji.

MRTVO SLOVO: Osnovni uzrok ovakvog stanja sindikati vide u tome što se kod nas zakon jednostavno ne poštuje. Slično je i s kolektivnim ugovorima, koji su obično mrtvo slovo na papiru, a u dobrom delu privatnog sektora uopšte i ne postoje. A većina prava i beneficija zaposlenih u zemljama Evropske unije upravo su regulisana kolektivnim ugovorima. Na primer, nemački zakon o radu, kao i srpski, garantuje zaposlenima minimalni godišnji odmor od 20 radnih dana, a na to se dodaju dani po osnovu radnog staža i složenosti posla. Zahvaljujući kolektivnim ugovorima u Nemačkoj, međutim, većina zaposlenih ima mnogo duži odmor od zakonskog minimuma. Na primer, zaposleni u zdravstvu imaju minimalno 30 radnih dana, a radnici koji obavljaju proste fizičke poslove 25 radnih dana.

Još drastičnija razlika je u pogledu isplate zarada. U Srbiji svega 17 odsto poslodavaca u privatnim preduzećima redovno isplaćuje plate, dok je za bilo kog radnika u EU nezamislivo da ostane bez zarade pošto su za poslodavca koji ne isplaćuje plate predviđene ogromne kazne, a u krajnjoj liniji i zatvor.

Željko Veselinović, predsednik Sindikata “Sloga”, kaže da je u Evropskoj uniji država eliminisala mogućnost da bilo ko ko radi ostane bez zarade.

“Tamo vlasnik preduzeća svojom imovinom garantuje isplatu zarada i svih drugih prinadležnosti. U slučaju da se ipak dogodi da radnici ne dobiju platu, država veoma brzo reaguje, izriče kazne ili preduzeće odlazi u stečaj, ali radnici dobiju svoj novac i bivaju materijalno zaštićeni. Još brže reaguje kada je reč o državnim preduzećima, gde smenjuje menadžment, a preduzeće nastavlja da radi. Na primer, direktor nekog javnog preduzeća ne može protivzakonito da otpusti radnika računajući da neće ni biti na tom mestu, kada zaposleni posle višegodišnjeg procesa dobije radni spor. Ukoliko to učini, odgovara zbog štete koju je naneo preduzeću. U Nemačkoj se radni spor rešava za jedan dan, a u većini evropskih zemalja za sedam dana. Postoje posebna sudska odeljenja koja se bave radnim sporovima i zaista ne treba mnogo vremena da se pogledaju papiri, saslušaju stranke u sporu i svedoci i donese odluka”, kaže Veselinović.

Ljubisav Orbović, predsednik saveza samostalnih sindikata Srbije, smatra da odredbe Zakona o radu onemogućavaju valjanu komunikaciju sindikata sa poslodavcima u segmentu potpisivanja kolektivnih ugovora.

“Sa jedne strane, uspeli smo da potpišemo 14 kolektivnih ugovora u oblastima u kojima se država pojavljuje kao partner za ostvarivanje tog procesa. Tamo pak gde su nam partneri poslodavci, nema nikakvog napretka, odnosno potpisivanje kolektivnog ugovora predstavlja veliki problem. Čak i ako se neki načelni dogovor postigne, nakon toga ga poništava poslodavačka organizacija. To predstavlja veliki problem, naročito što su poslodavci ti u Srbiji koji imaju problem sa reprezentativnošću, odnosno mnoga preduzeća s kojima sindikati žele da potpišu kolektivne ugovore nisu članovi reprezentativne poslodavačke organizacije,” rekao je Orbović na skupu Foruma za socijalni dijalog “Tripartizam u senci države”.

Veselinović, međutim, smatra da je ključ problema u tome što se kod nas ni oni potpisani kolektivni ugovori ne poštuju, i to bez ikakvih sankcija, dok u EU država garantuje njihovo sprovođenje.

ZAŠTIĆENA ESTRADA: “Imamo apsurdne situacije. Na primer, ministar Aleksandar Vulin ponosno saopštava da je potpisan kolektivni ugovor za estradne radnike. Dakle, štite se prava ljudi od kojih je većina puna para, ali ne i metalskih radnika. Postoji i primer da je Miloš Nenezić kao potpredsednik Unije poslodavaca potpisao kolektivni ugovor u grani hemije i nemetala. Isti taj Nenezić, kao direktor “Trajala”, u svojoj kompaniji ne poštuje ugovor koji je sam potpisao”, kaže Veselinović.

I Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata, izvor kršenja elementarnih prava radnika vidi upravo u nepoštovanju propisa, ali i u velikom broju nezaposlenih ljudi koji pristaju na podređeni položaj.

“Sama činjenica da se na konkurs za radno mesto javlja na stotine zainteresovanih opredeljuje odnos poslodavaca. Pošto sistem ne funkcioniše, poslodavac nema nikakvih bojazni ukoliko krši odredbe kolektivnih ugovora jer zna da neće snositi posledice. To nepoštovanje propisa toliko je rasprostranjeno da nam kolege iz evropskih sindikata s kojima sarađujemo prosto ne veruju da se u Srbiji događa da radnik tek kada krene u penziju shvati da mu godinama nisu uplaćivani doprinosi ili da neki poslodavac mesecima ne isplaćuje zarade”, kaže Savićeva.

Sindikati su nedavno najavili da će tražiti izmenu dela krivičnog zakonika kako bi poslodavci koji u dužem periodu ne isplaćuju zarade bili krivično gonjeni. Neposredan povod za ovu inicijativu bilo je samoubistvo radnika Goše, koji se na ovaj korak odlučio zbog bede u koju je zapao pošto više meseci preduzeće nije isplaćivalo platu radnicima.

Zakon o radu određuje u članu 16 da je poslodavac dužan da zaposlenom za obavljeni rad isplati zaradu, a predviđene su prekršajne sankcije u iznosu od 800.000 do dva miliona dinara. Postoji i mogućnost primene člana 163 Krivičnog zakonika koji predviđa da će se onaj ko se svesno ne pridržava zakona ili drugih propisa o pravima po osnovu rada kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine. Na osnovu ovog člana ove godine podneta je samo jedna krivična prijava iako oko 300.000 ljudi ne prima plate redovno.

UGROŽENE MALE FIRME: Bez obzira, međutim, na to da li će inicijativa sindikata biti prihvaćena, malo je verovatno da će izmene Krivičnog zakona značajnije doprineti isplati zarada jer mnoga preduzeća jednostavno nemaju para pošto ne mogu da naplate potraživanja, a država, sa druge strane, neumoljivo uzima svoj deo.

Upravo tu činjenicu ističe Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca, koji smatra da neisplaćivanje zarada ne bi trebalo da bude tretirano kao redovno krivično delo jer za to treba dokazati nameru.

“Ako se firma nađe u lancu nelikvidnosti i ne može da naplati svoje potraživanje, normalno je da će doći u situaciju da nema novca. Mnogi se zadužuju kod banaka da bi isplatili obaveze, ali mnogo njih ne može da dobije kredit. Posebno mala i srednja preduzeća, koja država već toliko opterećuje da im samo još to fali da idu u zatvor”, kaže Atanacković.

Tako bi moglo da se dogodi da kazna namenjena tajkunima koji se bogate jer namerno ne isplaćuju radnike pogodi one koji i sada jedva sastavljaju kraj s krajem, odnosno mala i srednja preduzeća. Ono u čemu se slažu i sindikati i poslodavci jeste da bi upravo ove firme država trebalo snažnije da podrži tako što bi u njih preusmerila subvencije koje sada daje stranim investitorima. A onda bi imala pravo i da ih kažnjava ukoliko ne isplaćuju zarade.

Agencije za zapošljavanje – nova mogućnost za zloupotrebe

U Srbiji su na mala vrata počele da rade agencije za posredovanje prilikom zapošljavanja. Oni koji opravdavaju ovakvo zapošljavanje navode da je ta praksa već rasprostranjena u EU.

Zaista, u Nemačkoj postoje firme za posredovanje prilikom zapošljavanja, ali je njihova osnovna uloga angažovanje ljudi koji su duže na birou za zapošljavanje. Radnik radi i prima platu u firmi kojoj je potreban, a zaposlen je kod firme za posredovanje. Zaposleni pri tome primaju tarifnim ugovorom utvrđenu platu iako trenutno nisu angažovani ni u jednoj firmi.

U Srbiji, međutim, agencije za zapošljavanje najčešće služe za to da zapošljavaju radnike koji već rade i to na istim radnim mestima. Naravno, uz manju platu.

“Kod nas postoje agencije, ali nema zakona koji reguliše njihov rad. Sve je počelo tako što je Gasprom, kada je preuzeo NIS, stotine radnika na pumpama prebacio na agenciju, a zarade im smanjio na dvadesetak hiljada dinara. Posle toga nepoštovanje zakona postalo je masovno. Napravljena je uredba koja reguliše rad preko takozvanih omladinskih zadruga. Zahvaljujući njoj, čak i u javnim preduzećima kao što je EPS postoje radnici zaposleni za stalno koji primaju i do 80.000 dinara i oni koji iste poslove rade preko zadruge za višestruko manji novac”, kaže Željko Veselinović. On dodaje da su Sindikati “Sloga” zbog masovnih zloupotreba od Ustavnog suda zatražili ocenu ustavnosti agencijskog zapošljavanja.

Novi magazin br. 315, 11. maj 2017.