Novi centar

Piše: Momčilo Pantelić

Francuzi su Evropskoj uniji darovali baš ono što je ona priželjkivala, takoreći “kao bolan zoru”. Emanuela Makrona, koga su izglasali za predsednika, doživela je praktično kao eliksir za okrepljenje njenog narušenog zdravlja.

Odavno joj, doista, sudbina nije visila na tanjem koncu. Prvi put od nastanka zavisila je od samo jednih nacionalnih izbora. Da je, kojim slučajem, evrofobična Marin le Pen pobedila evrofiličnog Makrona, to bio bio prilično ubedljiv uvod u raspad EU.

Iako Srbija zvanično teži učlanjenju u EU, ovde se nije osetio trijumfalizam zbog spasonosnog impulsa kontinentalnoj zajednici. Jesu iz Beograda poslate formalne čestitke pobedniku, ali su znatno veći publicitet dobile manifestacije kvarenja odnosa s Francuskom (zbog odluke njenog suda da oslobodi Ramuša Haradinaja) iako se njen novoizabrani lider zalaže za jačanje veza s Nemačkom, koju naš čelnik legitimiše kao zvezdu vodilju. Šta nas zaista raduje, a šta onespokojava, pitanje je za širu geopolitičku i analizu karaktera…

Ovom prilikom bih – o premijernom trijumfu samoniklog političkog pokreta En Marche (U pokretu), čiji se široj javnosti jedva prepoznatljivi predstavnik domogao najvišeg državnog položaja u velikoj sili, slistivši rivale iz svih klasičnih partija, ujedno odolevši navijanju još većih sila, Amerike i Rusije, za njegovu finalnu konkurentkinju. Trijumf Makrona, rekao bih, uvodi u opticaj dosad malo isprobavanu snagu – novi politički centar.

Šta će od njega biti, teško je trenutno reći. Već sada je, međutim, prilično primamljiv priručnik za sve koji bi da uzdrmaju okoštale, inertne poretke. Dotični centar nije ni s levicom ni sa desnicom, ali od obe te suprotnosti, prema rečima njegovog barjaktara, uzima ono što je u njima najbolje i njemu najprikladnije.

Zatim, Makron već svojom biografijom odudara od rutine. Sa 39 godina najmlađi je izabrani predsednik bar novije francuske istorije, ali i deda sijaset unuka supruge Brižit, starije od njega 24 godine. Bio je u socijaldemokratskoj vlasti, pa kad je uvideo zašto je sve njen predsednik Fransoa Oland rekordno neomiljen, podneo je ostavku i hitro se kandidovao za njegovog naslednika – disidenta.

Vrhunski obrazovan i sa iskustvom u moćnim finansijskim krugovima, dobro je izračunao da mu se otvara prostor da sebi privuče mase kojima je nezadovoljstvo postojećim strankama “prelilo čašu”. I koje u njemu mogu da prepoznaju spoj globalizacije i lokalizacije, internacionalizma i nacionalizma, ujednačavanja socijalnih razlika i zakona tržišta, bezbednosti i sloboda, potrebe da se pruži utočište ugroženim imigrantima, ali i poštuje kućni red, da je bolje sa EU nego bez nje…

Ovo poslednje najupečatljivije je izrazio hodom iz Luvra ka podržavaocima, uz pratnju Betovenove “Ode radosti”, himne EU, koja je prethodila masovno otpevanoj nacionalnoj himni “Marseljezi”. Ne mogu da se prisetim sličnog redosleda posle propasti komunističkih poredaka u kojima se često “Internacionala” uzdizala iznad prigodnih “nacionala”.

Čini se da je Makronu najbitnije da EU ojača – reformama. Toliko da može da odoli i Vladimiru Putinu i Donaldu Trampu koji se ne libe želje da je dezintegrišu, da posle Bregzita nastupi Fregzit, i tako redom.

Makronov novi centar kao da podrazumeva da EU bude deo novog policentrizma koji ne bi izostavio Evropu iz podele globalne moći i sfera uticaja, u kojoj su sve više i rivali i partneri – SAD, Rusija Kina. On bi to usaglašavanjem s Nemačkom, kao i kada je nastajala zajednica za prevazilaženje ratnih trauma iz koje se iznedrila EU.

Da bi sve ostvario, a da “mačku ne bude prevelika goveđa glava”, morao bi da za sebe konstruiše skupštinsku većinu u kojoj sada nema nijednog predstavnika i tako dobije premijera po svom ukusu. Pred parlamentarne izbore sledećeg meseca već se ispostavila originalnost, dalekosežnija i od Makronove ostavke – zbog preuzimanja kormila u Jelisejskoj palati – na položaj lidera pokreta, a koji će promeniti i ime u Republika u pokretu.

Vrlo važni akteri svih boja su se, naime, priključili novotariji koju nazivaju “predsednička većina”. To jest, okupljanju oko predsednika kao simbola prevaziđenosti klasičnih međustranačkih podela.

S tim, kako se čuje, računaju i desni i levi centristi. Ali, stvaranje opšteg novog centra moglo bi da dovede i do rastakanja i levog i desnog centra, pri čemu bi se kao jedina opozicija ispostavilo okupljanje oko Le Penove, sa izgledima da na sledećim izborima preuzme vlast ukoliko sadašnji centristički poduhvat izneveri očekivanja birača da je moguće spojiti i ono što nije bivalo spojivo. U tom slučaju, čini se, nastala bi situacija u kojoj bi bilo moguće evropsko repriziranje zlosrećne sudbine SFRJ.

Uspon novog centra ipak bodri. Ako ništa drugo, pokazao je moć da strah od drugačijih, koji na sve strane seju politički ekstremisti, pretvori u strah od njih – političkih ekstremista, i porazi ih. A i neizvesnosti koje ugrađuje u političku scenu znatno su prihvatljivije od izvesnosti koje nam se neprestano obijaju o glavu.

Novi magazin br. 315, 11. maj 2017.