Montažno – demontažna Vlada

Piše: Nadežda Gaće, glavna urednica

Praktično cele ove godine, a posebno nakon pobede Vučića na predsedničkim izborima, spekuliše se ko bi mogao biti novi premijer i pri tome, skoro bez izuzetka, čak i najdobronamerniji razmišljaju kako će, ko god da bude izabran, biti u velikoj senci novoizabranog predsednika. Čak se i rodio pežorativni termin o mirkocvetkovićizaciji Vlade Srbije iako bi se za vladu Mirka Cvetkovića moglo naći i mnogo dobrih poteza – svakako više nego u nekoliko prethodnih. Bar u ekonomskoj sferi.

Ustav daje mnogo veće nadležnosti predsedniku Vlade nego predsedniku države, pri čemu i ovaj drugi ima ozbiljnija ovlašćenja nego što smo to bili skloni da tumačimo u poslednje vreme. Sa druge strane, i empirijski, a i teorijski, prava vlast nije a prori ni u rukama premijera ni u rukama predsednika. Milošević je bio predsednik koji je imao premijere, ali s mukom se sada ljudi sećaju koga sve, Đinđić je bio premijer, kao i Koštunica, a opet nije lako setiti se da li je bilo predsednika uopšte, a kada je postojao – ko je to bio.

U uslovima neizgrađenih i nedovršenih institucija vlast postoji onaj ko ima ili kontroliše većinu u parlamentu, a to je po pravilu predsednik najjače stranke. Kada su koalicije na vlasti, a kod nas su mahom bile velike koalicije sa 14, 18, pa čak i 26 stranaka u Vladi, onda su broj glasova u parlamentu i podrška važnih struktura, kao što su razne Službe i međunarodni faktor, polugu te vlasti činili moćnijom. DS sa Borisom Tadićem je, kao jedinstvena stranka, prvi put nakon Miloševićevog vremena imao značajnu prednost u parlamentu, a SNS sa Vučićem ima i nakon devedesetih i apsolutnu većinu. Tako je raspoređena i moć; nakon značajne Tadićeve moći i igranja sa imenom premijera, pojavila se još veća moć Vučića. On sada može da postavi koga hoće, mogao bi čak i Mirka Cvetkovića – bar da se olakša poređenje s tim vremenom.

Odugovlačenjem da kaže ime premijera on pojačava spekulacije da će premijer biti samo figura koja će igrati po diktatu SNS, odnosno njenog predsednika, a mi ćemo govoriti da se igra po diktatu predsednika Srbije. To je, naravno, tačno, ali je bitnije ko upravlja parlamentarnom većinom. Vučić, koji ima nesumnjivo ogromnu popularnost, niz dobrih rezultata u spoljnoj politici i ekonomiji, ali i niz loših rezultata u pogledu vladavine prava, transparentnosti vlasti, kulturne politike i medija, na primer, upravo zbog te neverovatne popularnosti i moći koju ima odgovaran je i za ono za šta nije formalno nadležan, pa i za izgradnju i zaštitu institucija.

Propustio je niz šansi da i to popravi, a stiče se utisak da propušta i ovu – odugovlačenjem da se izjasni i pretvaranjem izbora premijera u lični mali čin, on ne dozvoljava da se institucija Vlade i njenog predsednika pozicionira kako dolikuje i kako odgovara duhu našeg Ustava. Možda njemu i nije bitno ko će biti premijer. Ili mu je možda bitno, ali ovim ponašanjem to ne pokazuje. Meni, da ne generalizujem dalje, nama, to funkcionisanje i ugled institucija veoma je bitno.

Novi magazin br. 316, 18. maj 2017.