Protesti u centralnoj Evropi

Centralna Evropa

Finansijska kriza 2008. delimično objašnjava liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Ekonomski oštećena krizom i sputana ograničenjima Evropske unije u finansiranju obnavljanja svojih oslabljenih ekonomija, vladajuće partije se fokusiraju na kontrolu medija kao način podupiranja vlasti

Piše: Ivan Krastev*

Ako želite da razumete šta se sada događa u centralnoj Evropi i zašto je hiljade mladih ljudi na ulicama Budimpešte, Bukurešta, Bratislave ili Varšave, jedino što treba da uradite jeste da pogledate dvadesetpetominutni film Kristofa Deika “Sing” (“Pevaj”), dobitnika ovogodišnje nagrade Akademije za najbolji kratki akcioni film.

Priča se događa u Budimpešti početkom 1990-ih. Devojka Zofi dolazi u novu školu i uzbuđena je zbog mogućnosti da peva u nagrađivanom školskom horu. Erika, nastavnica muzičkog, dozvoljava Zofi da se pridruži, ali zahteva da samo otvara usta jer još nije dovoljno uvežbana.

Zofi se slaže. Ali kad je njena najbolja prijateljica čula za dogovor, suočila se s nastavnicom koja joj je rekla da je u svačijem interesu da pevaju samo najbolji: hor se takmiči za odlazak u Švedsku. Ispostavlja se da Zofi nije jedina članica hora koju je Erika ućutkala. Dozvola samo nekolicini talentovanih studenata da pevaju je nastavničina pobednička strategija. Zofi i njeni prijatelji ne žele da budu deo te strategije. Na dan takmičenja svi studenti su samo otvarali usta. Počeli su da pevaju kada je posramljena Erika pobegla sa bine.

ORBAN KAO ERIKA: Liberalna demokratija premijera Viktora Orbana u Mađarskoj, stil vladanja koji postaje sve popularniji širom centralne Evrope, sličan je Erikinom školskom horu. Pod takvim režimima građani redovno odlaze na glasanje i izbori su slobodni, mada ne uvek fer, ali je vlada ta koja odlučuje ko ima pravo da glasno iskaže zabrinutost. U 1990-im je u regionu bila prava retkost dobiti drugi mandat; poslednjih godina vlade retko gube izbore čak i ako većina građana otvoreno izražava nezadovoljstvo načinom na koji vladaju.

Finansijska kriza 2008. delimično objašnjava liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Ekonomski oštećena krizom i sputana ograničenjima Evropske unije u finansiranju obnavljanja svojih oslabljenih ekonomija, vladajuće partije se fokusiraju na kontrolu medija kao način podupiranja vlasti. Ako je Silvio Berluskoni bio model upotrebe medijskog carstva u izgradnji političke moći, u centralnoj Evropi vladajuće stranke koriste političku moć da izgrade medijska carstva.

Model je veoma jednostavan: vlada smisli šeme kanalisanja javnog novca ili para iz EU prema vlasnicima “prijateljskih” medijskih grupa koji su na strani vlasti i napadaju njene kritičare. Medijske organizacije koje su kritične prema vladi ne dobijaju novac od nje.

Kako bi izbegle optužbe za korupciju (ili najmanje za loše upravljanje), vladajuće partije preuzimaju kontrolu sudstva i nevladine antikorupcijske organizacije proglašavaju neprijateljima naroda. Kako je jedan Mađar nedavno rekao Dejvidu Frumu iz The Atlantic: “Benefit od kontrole moderne države je manje u moći za gonjenje nevinih, a više u moći za zaštitu krivih.”

Ali model demokratije na korupcijskom upravljanju stvara sopstvene probleme.

U društvima u kojima se politički lideri plaše gubljenja izbora, što može rezultirati zatvorom, primetan je svaki znak slabosti i na svaku javnu inicijativu gleda se sa sumnjom. Tako da se glas građana jedino može čuti na ulicama. Zbog toga mladi po celoj centralnoj Evropi protestuju toliko glasno.

MLADI ĆE PEVATI: Početkom aprila u Mađarskoj najveći javni protest u sedam godina od kada su na vlasti Orban i njegova Fides stranka organizovan je kao odgovor na zakon usmeren na zatvaranje Centralnoevropskog univerziteta koji je osnovao Džordž Soros. Hiljade ljudi pridružilo se“mirovnom maršu za vladu, za Rusiju i protiv svega drugog”, koji je organizovala satirična Two-tailed Dog (Dvorepi pas) stranka. Demonstranti su podrugljivo zahtevali “više Rusije” i “dva Orbana”,

U Slovačkoj su mladi demonstranti zahtevali ostavku ministra policije, koga optužuju za korupciju. U Rumuniji, velike demonstracije efikasno su blokirale plan vlade s početka godine da obezbedi amnestiju političara osuđenih za korupciju. U međuvremenu, u Poljskoj su protivnici vladajuće Partije zakona i pravde na ulicama otkad je vlada pokušala da preuzme kontrolu nad najvišim sudom u zemlji i objavila rat nezavisnim medijima.

Većina demonstranata su mladi – neki čak veoma mladi. Nemaju zajedničku ideologiju, samo frustraciju i bes. Bilo bi pogrešno to previše romantizovati, ali je u redu reći da, za razliku od starijih generacija, oni nisu skloni stajanju na bini i otvaranju usta u nekoj uzaludnoj nadi da će dobiti skromne društvene benefite. Oni žele da pevaju. (O tome šta žele da pevaju ne možemo biti sasvim sigurni.)

Vladajuće stranke sigurno mogu da ignorišu proteste mladih. Stvarnost u centralnoj Evropi je da su mladi ljudi, zahvaljujući niskom natalitetu i emigraciji, mala i sve manja manjina. Prema vladinom ispitivanju 2016, jedna trećina Mađara od 18 do 29 godina planira odlazak iz zemlje. Oko 500.000 Mađara već je otišlo otkad je Orban na vlasti.

Ali, ignorišući zahteve mladih, izgleda kao obećavajući izborni manevar – lakše je igrati na strah starijih generacija nego zadovoljiti nade mlađih – koji je na kraju samoporažavajući i socijalno i ekonomski. Mladi će naći način da pevaju.

*Autor je predsednik za liberalne strategije u Sofiji, stalni član Instituta za humanističke nauke u Beču, politički analitičar i autor publikacije “Posle Evrope”, koja uskoro izlazi iz štampe

Novi magazin br. 314, 4. maj 2017.